Ред вожње БЕЧ до БАЧКА ТОПОЛА

Беч је главни град и уједно једна од савезних држава Аустрије. Беч је 10. највећи град Европске уније, далеко највећи град Аустрије и њено политичко, економско и културно средиште.

Лежи на Дунаву у најисточнијем дијелу Аустрије, недалеко од границе са Словачком, Мађарском и Чешком. Историја Беча почиње прије око четири миленијума, чиме се подручје града сврстава међу најстарије људске насеобине на свијету, на раскршћу путних праваца сјевер-југ, повезујући Балтик са Јадраном, и запад-исток, повезујући западну Европу са Балканом и даље Азијом. Био је сједиште императора Светог римског царства, главни град Аустријског царства, те Аустроугарске монархије када је и достигао свој врхунац крајем XIX вијека и са око два милиона становника представљао четврти град по величини на свијету (послије Лондона, Париза и Њујорка), културно средиште, луку, индустријски и трговачки центар.

Беч је одувијек представљао раскрсницу путева између запада и истока, правцем Дунава између централне и југоисточне Европе, и на рути најстарије европске трасе између југа и сјевера, на Путу ћилибара. Овакав положај града погодовао је првенствено развоју трговине и путне инфраструктуре, а потом и не мање значајним културним утицајима и приливу становништва из разних региона Европе.

Град носи и епитет музичке престонице свијета у којој су живјели и стварали композитори као што су Моцарт и Бетовен и једног од најзначајнијих културних центара старог континента.

На основу студије консултантске фирме за људске ресурсе Мерцер о квалитету живота у свјетским метрополама Беч је 2015. проглашен најбољим градом за живот на свијету.

Период барока и класицизма

XVIII вијек био је златно доба за грађевинарство и изградњу, период успона и процвата Беча. Дошло је до потпуне реконструкције грађевина и градских цјелина у стилу барока, те су тако изграђени многобројни дворци и палате за племиће од којих су најпознатије палата Шенбрун, Лихтенштајн, Шварценберг као и Белведере, раскошна палата саграђена за аустријског принца Еугена Савојског.

Са процватом града и градског живота, Беч је убрзо постао и један од најважнијих културних центара Европе, највише на пољу класичне музике чији су најзначајнији представници Јозеф Хајдн, Волфганг Амадеус Моцарт, Лудвиг ван Бетовен и Франц Шуберт.

Од 1804. године Беч је главни град новоуспостављеног Аустријског царства (1804—1864), да би у њему 1806. године било проглашено укидање Светог рисмог цартсва. Након пада Наполеона, у Бечу је 1814/1815. одржан чувени Бечки конгрес којим је успостављена нова политичка мапа Европе.

Култура

Умјетност и култура имају дугу традицију у Бечу. Посебну вриједност и међунарни значај има културно стваралаштво на пољу музике чији су утемељитељи били свјетски познати композитори и музичари. У свјетским размјерама познати су Бечки валцер, Хор бечких дjечака, традиционалне музичке манифестације као што је Новогодшњи концерт бечке филхармоније, бечки балови, као и многобројна културна здања попут Опере и многобројних градских позоришта, галерија и музеја. Беч је познат и на пољу литерарног стваралаштва, алтернативних форми културног изражавања, боемству, традиционалној кухињи и многобројним кафеима.

Важни правци, тј. културни кругови и институције у граду били су Бечка школа музике (прва), Друга бечка школа музике, Бечки круг филозофа, Бечка литерарна група, Бечка школа фантастичног реализма у сликарству и Аустријска школа економиста.

Беч важи за свјетски главни град музике јер су у њему радили и вијековима стварали композитори који су дали пресудан печат свјетској музичкој сцени, прије свега на пољу класичне музике. Најпознатији представници из групе бечких класичара (1780—1827) су Јозеф Хајдн, Волфганг Амадеус Моцарт, Лудвиг ван Бетовен, Франц Шуберт, Франц Лист, Јоханес Брамс, Јохан Штраус (млађи), Јохан Штраус (старији), Густав Малер као и чланови Друге бечке школе почетком XX вијека Арнолд Шенберг, Антон Веберн, Албан Берг и Ернст Кренек.

Оркестар Бечке филхармоније, коме прилазе и чланови ансамбла Државне опере, проглашен је 2006. године најбољим европским оркестарским саставом по мишљењу међународних музичких стручњака. Од 2001. године културно-историјско језгро Беча је на листи центара културне баштине од посебног значаја и под заштитом Унеска.

Музеји

Историјски најзначајнији музејски експонати данас се чувају у здању Хофбурга. Међу најзначајнијима су ризница Хабсбуршке династије, дио читаве колекције сабраних експоната од прворазредног значаја међу којима се истиче круна Светог римског царства и царска круна Аустријског царства. Овђе се налази и Сиси-музеј, посвећен аустријској царици Елизабети и Национална библиотека Аустрије.

Чувена Албертина припада такође дворском комплексу Хофбурга. Овај музеј обухвата импозантну збирку графика са око 65 хиљада цртежа и више од милион графика што је чини највећом на свијету. У новом дијелу комплекса Хофбурга налази се Ефески музеј који предстваља део Музеја историје умјетности, колекција старих музичких инструмената као и збирка дворских ловачких трофеја.

Бечки Кварт музеја представља један од највећих културних, музејских комплекса на свијету. Он обухвата Музеј модерне умјетности (МУМОК), Леополдов музеј у коме се налази импозантна збирка ђела Егона Шилеа поред колекција ђела из доба Бечког сецесионизма, модерне и аустријског експресионизма (Густав Климт, Оскар Кокошка и други), Галерија умјетности, Архитектонски музеј, Кварт плеса и игара, Атеље 21 и Ђечји музеј Зоом

Бачка Топола је градско насеље у Севернобачком округу. На северу се граничи са Суботицом, на североистоку са општином Сента, на истоку са опшином Ада, на југоистоку је општина Бечеј, на југу општина Мали Иђош, југозападу општина Кула, на западу општина Сомбор.
Туристичко – географски положај општине је изузетно повољан јер ту пролази међународни пут у правцу север – југ, аутопут Коридор 10, међународна железничка магистрала Будимпешта – Београд као и савремени регионални путеви.
Територија општине је насељена од праисторије, о чему сведоче и археолошке ископине. У каснијем периоду на овим подручјима су живели Сармати и Авари, а од IX века Мађари. Приликом ископавања, нађени су остаци насеља и гробља ових народа. У средњем веку, на месту данашње Бачке Тополе, постојала је црква под називом Пустатемплом.
У историји насеља 1750-а година представља прекретницу. Те године, 15-ог септембра, гроф Антун Грашалковић задужује слободњака, Ференца Чизовског за насељавање бачкотополске пустаре. Пал Краи је за заслуге у борбама против француских снага 1800. године као награду добио Бачку Тополу. Породица Краи почиње да развија насеље, и већ 1806. године добија статус варошице као средишта овог краја са правом одржавања три вашара годишње. Почетком 1849. године, Бачка Топола је опљачкана и град је делимично изгорео. Након Мађарске револуције, живот се полако обнављао.
У другој половини XIX века, град се развија и започиње индустријализација.

Развој је током Првог светског рата донекле успорен и делимично преусмерен. Након Другог светског рата развој Бачке Тополе је доживио корјените промене и кренуо новим правцима. Почиње обимна изградња и снажна индустријализација, мења се и изглед и амбијент града. Данас, општина Бачка Топола спада у средње развијене општине Србије.