Ред вожње ЉУБЉАНА до БИЈЕЛО ПОЉЕ

Љубљана (немачки: Лаибацх, италијански: Лубиана) је главни и највећи град Словеније.  Градска општина Љубљана једна је од 11 градских општина у земљи.
Град лежи на реци Љубљаници, приближно 10 км од улива у Саву. Историчари се не слажу о извору имена Љубљана. По мишљењу неких извор треба тражити у речи љубљена, други сматрају да је у питању старо божанство Лабурус, трећи тврде да је реч дошла из латинског израза за реку која поплављује, алувиана. Неки пак мисле да потИче од њемачког Лаубацх – млачни поток.
Римска насеобина Емона (Цолониа Емона (Аемона) Иулиа трибу Цлаудиа) настала је године 15. наше ере. Љубљана се први пут помиње под данашњим именом 1144. (као Лаибацх) и 1146. (Луњигана). Године 1220. добила је права града, а 1335. заједно с остатком Крањске дошла у посед Хабсбурговаца. У 1461. постала је седиште бискупије те се у касном средњем веку развила у културно средиште Словенаца. Хабсбуршка владавина била је прекинута само у раздобљу 1809. – 1813. када је Љубљана била главни град француских Илирских провинција. Године 1821. град је био домаћин Љубљанског конгреса.
После распада Аустро-Угарске 1918. Љубљана је заједно с већим делом словенских земаља ушла у састав Краљевине СХС. Новом административном поделом 1929. постала је главни град Дравске бановине, а након Другог светског рата главни град југославенске Социјалистичке Републике Словеније. Улогу главног града је задржала и након осамостаљења Словеније 1991.
У Љубљани се налази приближно 30 хектара паркова. Највећи део те површине заузима парк Тиволи с површином од 17,5 ха, осталу површину дели 28 мањих паркова.
Љубљана има и ботаничку башту, основану 1810. године, која је најстарија словенска институција с непрекидним деловањем.

Бијело Поље се налази у долини коју пресеца планинска река Лим. Некада је то заиста било поље, с пролећа прекривено цветовима беле раде, цвета који је и пољу и тамошњем насељу одредио име – Бијело Поље. То је и значење турске речи  Аково за варош, некада познату станицу Дубровачких каравана, која се звала Никољ–пазар.
Од свих градова на северу Црне Горе, Бијело Поље има најповољнији географски положај. Налази се на раскрсници важних путева: на прузи Београд–Бар, на магистрали која од Београда води према мору, добре су везе Бијелог Поља и према Пљевљима и Жабљаку, уз кањон Таре, према Беранама, Плаву и Рожајама и даље Ибарском магистралом према Србији.
Судећи по археолошким налазима на самом подручју града, могуће је говорити о постојању једне римске насеобине на обали Лима, у непосредној близини данашњег центра Бијелог Поља. У насељу Прушка пронађен је бакарни римски новчић цара Пробуса из друге  половине 2. века. На локалитету латинског гробља постојале су надгробне плоче из времена 2. до 3. века н. е. Негде пред Други светски рат, откривен је на овом локалитету жртвеник са натписом од чврстог белог камена, подигнут римском божанству Херкулу. Овај жртвеник се данас чува у цркви Светог Николе у Никољцу. Вероватно је на подручју Бијелог Поља у доба Римљана постојао град (Муниципијум) са одређеном самоуправом.
У општини Бијело Поље,због расељавања, данас  живи  15883 становника, по попису из 2003 године.