Ред вожње ЉУБЉАНА до БЕЧ

Љубљана (немачки: Лаибацх, италијански: Лубиана) је главни и највећи град Словеније.  Градска општина Љубљана једна је од 11 градских општина у земљи.
Град лежи на реци Љубљаници, приближно 10 км од улива у Саву. Историчари се не слажу о извору имена Љубљана. По мишљењу неких извор треба тражити у речи љубљена, други сматрају да је у питању старо божанство Лабурус, трећи тврде да је реч дошла из латинског израза за реку која поплављује, алувиана. Неки пак мисле да потИче од њемачког Лаубацх – млачни поток.
Римска насеобина Емона (Цолониа Емона (Аемона) Иулиа трибу Цлаудиа) настала је године 15. наше ере. Љубљана се први пут помиње под данашњим именом 1144. (као Лаибацх) и 1146. (Луњигана). Године 1220. добила је права града, а 1335. заједно с остатком Крањске дошла у посед Хабсбурговаца. У 1461. постала је седиште бискупије те се у касном средњем веку развила у културно средиште Словенаца. Хабсбуршка владавина била је прекинута само у раздобљу 1809. – 1813. када је Љубљана била главни град француских Илирских провинција. Године 1821. град је био домаћин Љубљанског конгреса.
После распада Аустро-Угарске 1918. Љубљана је заједно с већим делом словенских земаља ушла у састав Краљевине СХС. Новом административном поделом 1929. постала је главни град Дравске бановине, а након Другог светског рата главни град југославенске Социјалистичке Републике Словеније. Улогу главног града је задржала и након осамостаљења Словеније 1991.
У Љубљани се налази приближно 30 хектара паркова. Највећи део те површине заузима парк Тиволи с површином од 17,5 ха, осталу површину дели 28 мањих паркова.
Љубљана има и ботаничку башту, основану 1810. године, која је најстарија словенска институција с непрекидним деловањем.

 

Беч је главни град и уједно једна од савезних држава Аустрије. Беч је 10. највећи град Европске уније, далеко највећи град Аустрије и њено политичко, економско и културно средиште.

Лежи на Дунаву у најисточнијем дијелу Аустрије, недалеко од границе са Словачком, Мађарском и Чешком. Историја Беча почиње прије око четири миленијума, чиме се подручје града сврстава међу најстарије људске насеобине на свијету, на раскршћу путних праваца сјевер-југ, повезујући Балтик са Јадраном, и запад-исток, повезујући западну Европу са Балканом и даље Азијом. Био је сједиште императора Светог римског царства, главни град Аустријског царства, те Аустроугарске монархије када је и достигао свој врхунац крајем XIX вијека и са око два милиона становника представљао четврти град по величини на свијету (послије Лондона, Париза и Њујорка), културно средиште, луку, индустријски и трговачки центар.

Беч је одувијек представљао раскрсницу путева између запада и истока, правцем Дунава између централне и југоисточне Европе, и на рути најстарије европске трасе између југа и сјевера, на Путу ћилибара. Овакав положај града погодовао је првенствено развоју трговине и путне инфраструктуре, а потом и не мање значајним културним утицајима и приливу становништва из разних региона Европе.

Град носи и епитет музичке престонице свијета у којој су живјели и стварали композитори као што су Моцарт и Бетовен и једног од најзначајнијих културних центара старог континента.

На основу студије консултантске фирме за људске ресурсе Мерцер о квалитету живота у свјетским метрополама Беч је 2015. проглашен најбољим градом за живот на свијету.

Период барока и класицизма

XVIII вијек био је златно доба за грађевинарство и изградњу, период успона и процвата Беча. Дошло је до потпуне реконструкције грађевина и градских цјелина у стилу барока, те су тако изграђени многобројни дворци и палате за племиће од којих су најпознатије палата Шенбрун, Лихтенштајн, Шварценберг као и Белведере, раскошна палата саграђена за аустријског принца Еугена Савојског.

Са процватом града и градског живота, Беч је убрзо постао и један од најважнијих културних центара Европе, највише на пољу класичне музике чији су најзначајнији представници Јозеф Хајдн, Волфганг Амадеус Моцарт, Лудвиг ван Бетовен и Франц Шуберт.

Од 1804. године Беч је главни град новоуспостављеног Аустријског царства (1804—1864), да би у њему 1806. године било проглашено укидање Светог рисмог цартсва. Након пада Наполеона, у Бечу је 1814/1815. одржан чувени Бечки конгрес којим је успостављена нова политичка мапа Европе.

Култура

Умјетност и култура имају дугу традицију у Бечу. Посебну вриједност и међунарни значај има културно стваралаштво на пољу музике чији су утемељитељи били свјетски познати композитори и музичари. У свјетским размјерама познати су Бечки валцер, Хор бечких дjечака, традиционалне музичке манифестације као што је Новогодшњи концерт бечке филхармоније, бечки балови, као и многобројна културна здања попут Опере и многобројних градских позоришта, галерија и музеја. Беч је познат и на пољу литерарног стваралаштва, алтернативних форми културног изражавања, боемству, традиционалној кухињи и многобројним кафеима.

Важни правци, тј. културни кругови и институције у граду били су Бечка школа музике (прва), Друга бечка школа музике, Бечки круг филозофа, Бечка литерарна група, Бечка школа фантастичног реализма у сликарству и Аустријска школа економиста.

Беч важи за свјетски главни град музике јер су у њему радили и вијековима стварали композитори који су дали пресудан печат свјетској музичкој сцени, прије свега на пољу класичне музике. Најпознатији представници из групе бечких класичара (1780—1827) су Јозеф Хајдн, Волфганг Амадеус Моцарт, Лудвиг ван Бетовен, Франц Шуберт, Франц Лист, Јоханес Брамс, Јохан Штраус (млађи), Јохан Штраус (старији), Густав Малер као и чланови Друге бечке школе почетком XX вијека Арнолд Шенберг, Антон Веберн, Албан Берг и Ернст Кренек.

Оркестар Бечке филхармоније, коме прилазе и чланови ансамбла Државне опере, проглашен је 2006. године најбољим европским оркестарским саставом по мишљењу међународних музичких стручњака. Од 2001. године културно-историјско језгро Беча је на листи центара културне баштине од посебног значаја и под заштитом Унеска.

Музеји

Историјски најзначајнији музејски експонати данас се чувају у здању Хофбурга. Међу најзначајнијима су ризница Хабсбуршке династије, дио читаве колекције сабраних експоната од прворазредног значаја међу којима се истиче круна Светог римског царства и царска круна Аустријског царства. Овђе се налази и Сиси-музеј, посвећен аустријској царици Елизабети и Национална библиотека Аустрије.

Чувена Албертина припада такође дворском комплексу Хофбурга. Овај музеј обухвата импозантну збирку графика са око 65 хиљада цртежа и више од милион графика што је чини највећом на свијету. У новом дијелу комплекса Хофбурга налази се Ефески музеј који предстваља део Музеја историје умјетности, колекција старих музичких инструмената као и збирка дворских ловачких трофеја.

Бечки Кварт музеја представља један од највећих културних, музејских комплекса на свијету. Он обухвата Музеј модерне умјетности (МУМОК), Леополдов музеј у коме се налази импозантна збирка ђела Егона Шилеа поред колекција ђела из доба Бечког сецесионизма, модерне и аустријског експресионизма (Густав Климт, Оскар Кокошка и други), Галерија умјетности, Архитектонски музеј, Кварт плеса и игара, Атеље 21 и Ђечји музеј Зоом