Ред вожње МЕЂУГОРЈЕ до ŠTUTGART

Kako svjedoče brojni povjesni spisi, Međugorje se prvi put spominje krajem XVI vijeka kao autonomna župa u okviru Naronskog okruga. U njoj su pronađeni ostaci kasnoantičke bazilike dok je sadašnja župa osnovana krajem XIX vijeka.

Međugorje se prostire u regiji Brotnjo koja se nalazi na teritoriji Federacije Bosne i Hercegovine. Ovo područje koje ulazi u sastav Općine Čitluk predstavlja jedan od najpoznatijih centara vjerskog turizma u svijetu. Vjernici iz cijelog svijeta dolaze pokloniti se na mjestu poznatom po ukazanju Djeve Marije. Ovaj fenomen prvi put uočen je, kako svjedoče vjernici, krajem XX vijeka, što je Međugorje učinilo jednim od najposjećenijih turističkih mjesta na Balkanu. Službeni naziv ovog sakralnog područja je „Svetište kraljice mira“ i godišnje ga obiđe oko milion pripadnika rimokatoličke vjeroispovjesti. Hodočasnici se u najvećem broju okupljaju u crkvi Svetog Jakova Zebedejeva, zaštitnika hodočasnika.

U Međugorju postoje tri mjesta hodočasničkog okupljanja, a to su Brdo ukazanja, Križevac i Župna crkva.

Brdo ukazanja - mjesto iznad zaseoka Podbrdo u Bijakovićima, na kome se jula 1981. godine ukazala Gospa. Na uzlaznoj putanji su 1989. godine postavljeni reljefi radosnih i žalosnih otajstava krunice, rad firentinskog profesora Carmela Puzzolo iz Firence.

Križevac - brdo iznad Međugorja na kom su stanovnici početkom XX vijeka podigli osam metara visok betonski križ, kao pomen 1900. godišnjice Isusovog raspeća. Skupine hodočasnika na ovom mjestu obavljaju pobožnost Križnog puta. S početka su ovdje postaje bile označene drvenim križevima, da bi 1988. godine na tom mjestu bile postavljene brončane postaje „Puta križa“, koje su takođe rad talijanskog kipara Carmela Puzzolo.

Župna crkva – nakon što je prilikom potresa stradala stara župna crkva, započeta je izgradnja nove crkve koja je završena 1969. godine i od tada prezentira mjesto slavljenja euharistije i sakramentalnog života. Crkva je kao i župa posvećena Svetom Jakovu starijem, apostolu i zaštitniku hodočasnika. U okviru crkve je podignut oltar i dvadeset ispovjedaonica kao i kapelica za euharistijsko klanjanje s prostorijama za predavanje i duhovne razgovore.

U Međugorju se odvijaju mnogobrojni međunarodni susreti: Molitveni doček Nove godine, Međunarodni susret voditelja centara mira, Međunarodni seminar za svećenike, Međunarodni seminar za bračne parove, Međunarodni molitveni susret mladih kao i Seminar posta molitve i šutnje. 

Штутгарт (нем. Стуттгарт) је главни град немачке покрајине Баден-Виртемберг. Са око 593.000 становника, Штутгарт је највећи град те покрајине и шести по величини у Немачкој, после Дортмунда и Есена. Овај град је с покрајинским парламентом, седиштем владе Баден-Виртемберга као и другим покрајинским институцијма, политички центар те покрајине. Најближи већи градови су Франкфурт (око 204 км северозападно) и Минхен (око 220 км југоисточно од Штутгарта).
Штутгарт се налази на око сат времена удаљености од Шварцвалда и Швапске Јуре. Средиште града се налази у плодној долини, угнежђено између винограда и густе шуме у близини реке Некар. У врућим летњим данима, локално становништво ово подручје описује као „штутгартски казан“. Као резултат огромне висинске разлике, у и око града се налази око 400 степеништа , што приближно чини око 20 км степеништа. Многа воде порекло из времена када су виногради окруживали целу долину. Чак и данас, постоје виногради који су удаљени мање од 500 м од главне железничке станице.
Сматра се да је сам град Штутгарт основан око 950. године, непосредно пре битке на Лешком пољу. Основао га је швапски војвода Лудолф, један од синова цара Светог римског царства Отона И Великог. Град се користио за узгајање коња у плодним долинама, у близини данашњег центра града, иако су недавна археолошка ископавања показала да је ово подручје већ било у власништву меровиншких фармера.
Грб града Штутгарта приказује црног коња који стоји на задњим ногама, на жутој позадини. Познато је да је у садашњем облику први пут кориштен 1938, док су се раније користиле различите варијанте и боје, често и са два коња. Овај хипотетички грб даје назнаке о пореклу назива Штутгарт. Могуће порекло имена града води од старонемачког назива штуотгартен, где реч штуот наводи на староенглески појам стод у значењу коњушница, ергела. Старонемачки појам гартен означава место првобитног насеља. Такође, лого аутомобилске компаније Порше садржи измењену верзију градског грба.
У граду се налази пет од укупно 11 државних музеја у покрајини Баден-Виртемберг. Једна од најзначајних је стара државна галерија (Стаатсгалерие) која је отворена 1843, а проширена 1984. године. У њој се чувају уметничка дела из многих епоха, од 14. века до модерне уметности укључујући дела Рубенса, Рембранта, Монеа, Реноара, Сезана и Беуса.
Мотоцикл и аутомобил на четири точка су изумљени у Штутгарту, по чему су се прославили Готлиб Дајмлер и Карл Бенц. Већ 1887. године Дајмлер и Вилхелм Мајбах су основали компанију „Дајмлер Моторен Геселшафт“ и започели индустријску производњу аутомобила. Из тог разлога, Штутгарт с правом зову колевком аутомобила у светским размерама. Мерцедес-Бенц, Порше и Мајбах се и данас производе у Штутгарту и његовој околини. Овде је произведен и први прототип Фолксваген бубе, коју је дизајнирао у Штутгарту Фердинанд Порше.
Штутгарт поседује међународни аеродром (нем. Флугхафен Стуттгарт) који се налази око 13 км јужно од центра града на подручју које припада суседном градићу Лајнфелден-Ехтердингену. Везе од аеродрома до центра града су изузетно добре, тако да је потребно око 30 минута да се од аеродрома дође до центра користећи линије С-Бана - С2 или С3. Аеродром у Штутгарту је једини већи градски аеродром у Немачкој који има само једну писту.
Поред аеродрома пролази државни ауто-пут А8 (Аутобан А8), који одређује јужну границу града. Повезује Луксембург, преко Сарбрикена, Карлсруеа, Штутгарта, Минхена и Салцбурга, са Бечом. 
Други значајнији ауто-путеви према Штутгарту су А81 (правац Цирих–Зинген–Вирцбург–Хамбург) и А831.