Ред вожње МЕЂУГОРЈЕ до TIRANA

Kako svjedoče brojni povjesni spisi, Međugorje se prvi put spominje krajem XVI vijeka kao autonomna župa u okviru Naronskog okruga. U njoj su pronađeni ostaci kasnoantičke bazilike dok je sadašnja župa osnovana krajem XIX vijeka.

Međugorje se prostire u regiji Brotnjo koja se nalazi na teritoriji Federacije Bosne i Hercegovine. Ovo područje koje ulazi u sastav Općine Čitluk predstavlja jedan od najpoznatijih centara vjerskog turizma u svijetu. Vjernici iz cijelog svijeta dolaze pokloniti se na mjestu poznatom po ukazanju Djeve Marije. Ovaj fenomen prvi put uočen je, kako svjedoče vjernici, krajem XX vijeka, što je Međugorje učinilo jednim od najposjećenijih turističkih mjesta na Balkanu. Službeni naziv ovog sakralnog područja je „Svetište kraljice mira“ i godišnje ga obiđe oko milion pripadnika rimokatoličke vjeroispovjesti. Hodočasnici se u najvećem broju okupljaju u crkvi Svetog Jakova Zebedejeva, zaštitnika hodočasnika.

U Međugorju postoje tri mjesta hodočasničkog okupljanja, a to su Brdo ukazanja, Križevac i Župna crkva.

Brdo ukazanja - mjesto iznad zaseoka Podbrdo u Bijakovićima, na kome se jula 1981. godine ukazala Gospa. Na uzlaznoj putanji su 1989. godine postavljeni reljefi radosnih i žalosnih otajstava krunice, rad firentinskog profesora Carmela Puzzolo iz Firence.

Križevac - brdo iznad Međugorja na kom su stanovnici početkom XX vijeka podigli osam metara visok betonski križ, kao pomen 1900. godišnjice Isusovog raspeća. Skupine hodočasnika na ovom mjestu obavljaju pobožnost Križnog puta. S početka su ovdje postaje bile označene drvenim križevima, da bi 1988. godine na tom mjestu bile postavljene brončane postaje „Puta križa“, koje su takođe rad talijanskog kipara Carmela Puzzolo.

Župna crkva – nakon što je prilikom potresa stradala stara župna crkva, započeta je izgradnja nove crkve koja je završena 1969. godine i od tada prezentira mjesto slavljenja euharistije i sakramentalnog života. Crkva je kao i župa posvećena Svetom Jakovu starijem, apostolu i zaštitniku hodočasnika. U okviru crkve je podignut oltar i dvadeset ispovjedaonica kao i kapelica za euharistijsko klanjanje s prostorijama za predavanje i duhovne razgovore.

U Međugorju se odvijaju mnogobrojni međunarodni susreti: Molitveni doček Nove godine, Međunarodni susret voditelja centara mira, Međunarodni seminar za svećenike, Međunarodni seminar za bračne parove, Međunarodni molitveni susret mladih kao i Seminar posta molitve i šutnje. 

Тирана је главни и највећи град Албаније. По званичним процијенама има око 420 хиљада становника. Основана 1614. године, а постала је главни град 1920.
Тирану је 1614. године основао османски генерал Сулејман-паша, који је изградио џамију, пекару и турско купатило и по популарном мишљењу назвао град именом Техран, у част својој војној победи код Техерана у Персији (данас Иран). Међутим, постоје и ранији помени о дворцу у планини Дајти, по имену Тиркан, у шестом веку, у списима једног византијског историчара.
Још један помен овог региона, у венецијанским списима, назива овај регион његовим данашњим именом. Ови списи датирају око 1412. године. Мали град је изабран за привремену престоницу Албаније (као компромис између Јужне и Северне Албаније) од стране привремене владе, јануара 1920. Новембра 1944, комунистичка влада Енвера Хоџе је успостављена у Тирани  након што је 17. новембра ослобођена од њемачке окупације.
Градско становништво, које је процењено на само 12 хиљада 1910. године је порасло на 30 хиљада на попису 1930. године и чак 60 хиљада 1945. упркос годинама стране окупације и рата. Током 1950-их, Тирана је доживела период изразитог индустријског раста, уз пораст броја становника на 137 хиљада 1960. године. Касних 1990-их, Тирана доживљава најбржи прилив становника, јер су се Албанци са севера земље у великом броју селили у престоницу у нади за бољи живот.
По завршетку владавине Енвера Хоџе, последњег диктатора у овом делу Европе, почињу бољи дани за Тирану. Град, који је до тада био затворен и веома изолован, полако почиње да се отвара према другим земљама.
Године 2004, Еди Рама, тадашњи градоначелник Тиране, добија награду за најбољег градоначелника света. Многи се слажу да је томе допринела његова визија Тиране као ведрог града и пројекат мењања градских фасада, за нечији укус можда и дречавим, те неусклађеним бојама, али очигледно одлично прихваћеним од стране страних медија те самих становника главног албанског града.
Узрок овако драстичним променама је било сивило које је владало у Тирани до прије Раминог доласка, јер је град за време Енвера Хоџе био изузетно запуштен, те су све зграде у граду или изгубиле фасаду, или је фасада посивила, а то је утицало на опште расположење у граду. Међутим, проблем који се јавља у задње време је тај да и нове фасаде отпадају са старих зграда због дотрајалости. Зато је градска управа кренула у генерално реновирање града, те израду нових просторних и урбанистичких планова, са намјером да све старе зграде у будућности замени новим, не напуштајући идеју ведрих боја.
Упркос проблемима у Тирани је видан напредак. Започета је и изградња првих правих туристичких атракција попут једне од дужих жичара у Европи, којом се може стићи до другог по висини врха у непосредној близини Тиране. Сама жичара је завршена али још увек недостају квалитетни пратећи садржаји. Додатна атракција је и ротирајући ресторан на врху највише зграде. Нажалост потенцијали и постојеће атракције још нису валоризоване.