Ред вожње ПЕЋ до ТУЗЛА

Пећ (алб. Pëјë, тур. Ипек) је град на западу Косова, смештен на речици Пећкој Бистрици, са златарским занатским радњама, дрвном, прехрамбеном и кожарском индустријом. Град по попису из 2005. године има 93.161 становника, од чега су велика већина Албанци.
Град је постао важан верски центар средњовековне Србије под српским царем Стефаном Душаном, који га је године 1346. начинио седиштем Српске православне цркве. Тај статус је задржао све до године 1766, када је укинута Пећка патријаршија. Град и његова околина још имају велику важност за Србе православне вере; у граду се налази патријаршијски манастир, који стоји изнад града и састоји се од четри цркве с фрескама осликаним зидовима, библиотеке и ризнице. У оближњим Дечанима, 19 км јужније, се налази манастир Високи Дечани из 14. века који је од УНЕСЦО-а проглашен делом светске културне баштине. Пет векова Пећ је била под турском влашћу, о чему сведочи и орентални изглед града и неколико саграђених џамија, од којих су неке саграђене на темељима порушених српских богомоља. Пећ је била седиште дукађинског санџака који је од 19.века добио име Пећки санџак. У доба турске владавине Пећ се звала Ипек.

Град Тузла административни је центар те привредни, културни и образовни центар Тузланског кантона и економско-географске регије североисточне Босне. Тузла је претежно индустријски град, центар истоимене општине и Тузланског кантона.Такође је и привредни, културни, спортски, образовни центар североисточне Босне и Херцеговине, у долини планине Мајевице. 
Град је познат по хемијској и моторној индустрији. Нарочито је познат по великом богатству солИ, по којој је и добио име (из турског језика: „тузи“ значи „со"), те овај град лежи на великом броју рудника соли.
Природни ресурси и богата налазишта енергетских и минералних сировина били су опредељујући  фактор за усмеравање досадашњег привредног  развоја овог подручја, а уједно су и важан ослонац будућег развоја.
Тузлу је најстаријим или једним од најстаријих насеља у Европи учинила њена посебна геолошка прошлост. Наиме, велики део Европе, у давној геолошкој прошлости, представљао је дно Панонског мора. И последњи остаци овога мора повукли су се са садашње површине пре 10 милиона година. Само испод Тузле ово море оставило је траг у виду 350 милиона тона сланих стена и слане воде. Слана вода избијала је на површину, људи су је прерађивали у со још у неолиту. После су оформили бунаре, који су постајали све савременији, а слана вода је временом постала основом хемијске индустрије у савременој Тузли.
18. јула 2003. године, локалне власти су одлучили да велику количину слане воде извуку на површину, у претходно припремљено дно, тако је Тузла данас једини град у Европи који има слано језеро и једини град на свету чије је слано језеро истовремено и купалиште и плажа у најужем историјском центру града. Вода сланог Панонског језера је наводно и лековита.
Тузла има велику индустријску традицију, засновану на богатим налазиштима соли и угља.
Данас је Тузла град нове енергије, последњих година доживљава велику експанзију градње, наглог и брзог развоја.