Ред вожње ПЛИТВИЧКА ЈЕЗЕРА до TIRANA

Плитвичка језера су национални парк у Хрватској, у области Лика, између планинских масива Мале Капеле и Личке Пљешивице. Ријека Корана је формирала 20 језера између којих има много предивних водопада и слапова. Регион је проглашен националним парком 1949. године. То је највећи, најстарији и најпосећенији хрватски национални парк.

Плитвичка језера су јединствени феномен хидрографије. Вода у језерима углавном долази из Црне ријеке, Бијеле ријеке и потока Љесковац који се уливају у Прошћанско језеро.

Карактеристичне боје језера, од смарагдне зелене до тиркизне, чине љепоту и атрактивност језера потпуним.

Пространи шумски комплекси, изнимне природне лепоте језера и слапова, богатство флоре и фауне, планински ваздух, контрасти јесењих боја, шумске стазе и дрвени мостићи и још много тога дио су непоновљиве цјелине коју је и УНЕСЦО прогласио свјетском природном баштином, 1979. године, међу првима у свијету.

Укупна површина је 29.685 хектара, од чега језера чине 200 ха, шуме 13.320 ха, а остало су травњаци и остале површине. Просјечна надморска висина је 600 м. Најнижа тачка је 367 м на Коранском мосту, а највиша 1279 м на Селишком врху.

Доминик Вукасовић парох из Оточца први пут спомиње назив "Плитвице" у писаном документу из 1777. године. Име потиче од ријечи "пличина" или "плитвак". Вековима, вода је таложила кречњак и настајали су плитки базени (пличине или плитвице).

Национални парк састоји се од 16 језера, која се степенасто преливају и силазе једно у друго. Језера се дијеле на Горња и Доња језера. Горња језера су: Прошћанско језеро, Цигиновац, Округљак, Батиновац, Велико језеро, Мало језеро, Вир, Галовац, Милино језеро, Градинско језеро, Велики Бургет и Козјак, док су Доња: Милановац, Гавановац, Калуђеровац и Новаковића Брод.

Највеће језеро је Козјак с 81,5 хектара површине, уједно и најдубље с 47 м. Прошћанско језеро је друго по величини и протеже се 2,5 км од југа према северу.

Већ 1883. године, појас шума који окружује језера и изворе проглашен је одвојеном зоном, гдје је била забрањена сјеча дрвећа. Око 2/3 Парка покривено је шумом. Оне су дио Националне еколошке мреже и европског пројекта заштите природне баштине НАТУРА 2000.

Шуме и вода узајамно су повезани и једно без другага не могу опстати. Шума задржава, чува и прочишћава велике количине воде. У подручју Парка налази се велика површина шума, укључујући и прашуме, које представљају врхунско станиште за животињски свет. Шуме Плитвичких језера станиште су три велика европска месоједа: Смеђег медведа, вука и риса. Многобројне врсте дјетлића и шумских сова свједоче о високом квалитету и природности станишта. У Парку је регистрирано чак 1267 различитих биљних врста од чега чак 50 врста орхидеја.

Тирана је главни и највећи град Албаније. По званичним процијенама има око 420 хиљада становника. Основана 1614. године, а постала је главни град 1920.
Тирану је 1614. године основао османски генерал Сулејман-паша, који је изградио џамију, пекару и турско купатило и по популарном мишљењу назвао град именом Техран, у част својој војној победи код Техерана у Персији (данас Иран). Међутим, постоје и ранији помени о дворцу у планини Дајти, по имену Тиркан, у шестом веку, у списима једног византијског историчара.
Још један помен овог региона, у венецијанским списима, назива овај регион његовим данашњим именом. Ови списи датирају око 1412. године. Мали град је изабран за привремену престоницу Албаније (као компромис између Јужне и Северне Албаније) од стране привремене владе, јануара 1920. Новембра 1944, комунистичка влада Енвера Хоџе је успостављена у Тирани  након што је 17. новембра ослобођена од њемачке окупације.
Градско становништво, које је процењено на само 12 хиљада 1910. године је порасло на 30 хиљада на попису 1930. године и чак 60 хиљада 1945. упркос годинама стране окупације и рата. Током 1950-их, Тирана је доживела период изразитог индустријског раста, уз пораст броја становника на 137 хиљада 1960. године. Касних 1990-их, Тирана доживљава најбржи прилив становника, јер су се Албанци са севера земље у великом броју селили у престоницу у нади за бољи живот.
По завршетку владавине Енвера Хоџе, последњег диктатора у овом делу Европе, почињу бољи дани за Тирану. Град, који је до тада био затворен и веома изолован, полако почиње да се отвара према другим земљама.
Године 2004, Еди Рама, тадашњи градоначелник Тиране, добија награду за најбољег градоначелника света. Многи се слажу да је томе допринела његова визија Тиране као ведрог града и пројекат мењања градских фасада, за нечији укус можда и дречавим, те неусклађеним бојама, али очигледно одлично прихваћеним од стране страних медија те самих становника главног албанског града.
Узрок овако драстичним променама је било сивило које је владало у Тирани до прије Раминог доласка, јер је град за време Енвера Хоџе био изузетно запуштен, те су све зграде у граду или изгубиле фасаду, или је фасада посивила, а то је утицало на опште расположење у граду. Међутим, проблем који се јавља у задње време је тај да и нове фасаде отпадају са старих зграда због дотрајалости. Зато је градска управа кренула у генерално реновирање града, те израду нових просторних и урбанистичких планова, са намјером да све старе зграде у будућности замени новим, не напуштајући идеју ведрих боја.
Упркос проблемима у Тирани је видан напредак. Започета је и изградња првих правих туристичких атракција попут једне од дужих жичара у Европи, којом се може стићи до другог по висини врха у непосредној близини Тиране. Сама жичара је завршена али још увек недостају квалитетни пратећи садржаји. Додатна атракција је и ротирајући ресторан на врху највише зграде. Нажалост потенцијали и постојеће атракције још нису валоризоване.