Ред вожње РАШКА до ПЛИТВИЧКА ЈЕЗЕРА

Општина Рашка се налази у југозападном делу Србије, на 43º18´ географске ширине и 20º32´ географске дужине, на ушћу реке Рашке у Ибар, у средишњем делу Ибарске долине, на западним падинама Копаоника и источним падинама Голије.

Простире се на 670 км², где живи око 25 000 становника.

Центар општине је градско насеље Рашка, а у склопу општине су још два градска насеља: Баљевац и Јошаничка Бања.

У рељефу општине Рашка јасно су изражене три морфолошке целине: зона котлинског дна, котлински обод и планинска зона.

Рашчанско подручје је изразито планинско, јер се 88 % територије налази изнад 500 м надморске висине. У овом подручју налази се Копаоник (Панчићев врх 2017 м), као и планина Голија (Јанков камен 1833 м). У рељефу општине Рашка посебно се истичу речне долине које дубоко улазе у брдовите пределе планинских огранака Копаоника, Голије и Рогозне.

На историјској карти област Рашка означена је као Дарданија и у време римске колонизације Ибарске долине главни град био је Municipium Dardanorum (Сочаница). Од XII века биографи Стефана Немање ово подручје називају Ибар, а Византијски историчари већ од XII века називају Ибар и ширу област Рашке по најисточнијем граду немањићке државе, а Рашка је била прва немањићка (српска) самостална држава.

Резултати археолошких истраживања на више локалитета на територији општине Рашка (Добрњац, Небеске столице) показују да је ово подручје било настањено још у далекој прошлости.

Рашка је била центар културе и државности српства, а кроз простор где се данас простире општина Рашка пролазили су сви значајни трговачки путеви. Сведоци тог времена су градови чији се остаци налазе дуж такозваног римског пута и то Звечан, Голеч, Брвеник, Маглич, Јанок. У првој српској држави основана је и прва школа на Немањином двору, колевка српске писмености и духовности, у којој су образовани наши први просветитељи и књижевници Свети Сава и Стефан Првовенчани.

Доласком Турака, седиште трговине, а самим тим и целог краја се измешта према Новом Пазару, све до 1833. године када се Ибарска долина својим јужним и средњим делом одвојила од Османлијског царства. Тада се јавила потреба да се на месту Рашки Ибар, где се налазила и граница, оснује варошица Рашка.

Рашка као насеље први пут се помиње 1835. године, а варош Рашка проглашена је на седници државног совјета Кнежевине Србије 6. септембра 1845. године, на предлог политичара и државника Илије Гарашанин. Кнез Александар Карађорђевић, својим решењем од 17. септембра 1845. године прогласио je оснивање Рашке.

Први урбанистички план Рашке потиче још из 1844. године, који је урадио Никола Алковић, што се сматра једним од најстаријих урбанистичких планова.

Ратови од 1912. до 1918. године нису мимоишли ни Рашку. Развој у послератном периоду текао је успорено. У једном периоду, током Првог светског рата, од 31. октобра до 15. новембра 1915. године, Рашка је на неки начин била престоница Србије јер су у њој одседали краљ и тадашња српска влада. Рашка је ослобођена 27. новембра 1944. године.

 Данашња општина Рашка, као особена функционално-просторна целина, формирана је 1960. године.

Плитвичка језера су национални парк у Хрватској, у области Лика, између планинских масива Мале Капеле и Личке Пљешивице. Ријека Корана је формирала 20 језера између којих има много предивних водопада и слапова. Регион је проглашен националним парком 1949. године. То је највећи, најстарији и најпосећенији хрватски национални парк.

Плитвичка језера су јединствени феномен хидрографије. Вода у језерима углавном долази из Црне ријеке, Бијеле ријеке и потока Љесковац који се уливају у Прошћанско језеро.

Карактеристичне боје језера, од смарагдне зелене до тиркизне, чине љепоту и атрактивност језера потпуним.

Пространи шумски комплекси, изнимне природне лепоте језера и слапова, богатство флоре и фауне, планински ваздух, контрасти јесењих боја, шумске стазе и дрвени мостићи и још много тога дио су непоновљиве цјелине коју је и УНЕСЦО прогласио свјетском природном баштином, 1979. године, међу првима у свијету.

Укупна површина је 29.685 хектара, од чега језера чине 200 ха, шуме 13.320 ха, а остало су травњаци и остале површине. Просјечна надморска висина је 600 м. Најнижа тачка је 367 м на Коранском мосту, а највиша 1279 м на Селишком врху.

Доминик Вукасовић парох из Оточца први пут спомиње назив "Плитвице" у писаном документу из 1777. године. Име потиче од ријечи "пличина" или "плитвак". Вековима, вода је таложила кречњак и настајали су плитки базени (пличине или плитвице).

Национални парк састоји се од 16 језера, која се степенасто преливају и силазе једно у друго. Језера се дијеле на Горња и Доња језера. Горња језера су: Прошћанско језеро, Цигиновац, Округљак, Батиновац, Велико језеро, Мало језеро, Вир, Галовац, Милино језеро, Градинско језеро, Велики Бургет и Козјак, док су Доња: Милановац, Гавановац, Калуђеровац и Новаковића Брод.

Највеће језеро је Козјак с 81,5 хектара површине, уједно и најдубље с 47 м. Прошћанско језеро је друго по величини и протеже се 2,5 км од југа према северу.

Већ 1883. године, појас шума који окружује језера и изворе проглашен је одвојеном зоном, гдје је била забрањена сјеча дрвећа. Око 2/3 Парка покривено је шумом. Оне су дио Националне еколошке мреже и европског пројекта заштите природне баштине НАТУРА 2000.

Шуме и вода узајамно су повезани и једно без другага не могу опстати. Шума задржава, чува и прочишћава велике количине воде. У подручју Парка налази се велика површина шума, укључујући и прашуме, које представљају врхунско станиште за животињски свет. Шуме Плитвичких језера станиште су три велика европска месоједа: Смеђег медведа, вука и риса. Многобројне врсте дјетлића и шумских сова свједоче о високом квалитету и природности станишта. У Парку је регистрирано чак 1267 различитих биљних врста од чега чак 50 врста орхидеја.