Ред вожње РАШКА до ПРИЈЕПОЉЕ

Општина Рашка се налази у југозападном делу Србије, на 43º18´ географске ширине и 20º32´ географске дужине, на ушћу реке Рашке у Ибар, у средишњем делу Ибарске долине, на западним падинама Копаоника и источним падинама Голије.

Простире се на 670 км², где живи око 25 000 становника.

Центар општине је градско насеље Рашка, а у склопу општине су још два градска насеља: Баљевац и Јошаничка Бања.

У рељефу општине Рашка јасно су изражене три морфолошке целине: зона котлинског дна, котлински обод и планинска зона.

Рашчанско подручје је изразито планинско, јер се 88 % територије налази изнад 500 м надморске висине. У овом подручју налази се Копаоник (Панчићев врх 2017 м), као и планина Голија (Јанков камен 1833 м). У рељефу општине Рашка посебно се истичу речне долине које дубоко улазе у брдовите пределе планинских огранака Копаоника, Голије и Рогозне.

На историјској карти област Рашка означена је као Дарданија и у време римске колонизације Ибарске долине главни град био је Municipium Dardanorum (Сочаница). Од XII века биографи Стефана Немање ово подручје називају Ибар, а Византијски историчари већ од XII века називају Ибар и ширу област Рашке по најисточнијем граду немањићке државе, а Рашка је била прва немањићка (српска) самостална држава.

Резултати археолошких истраживања на више локалитета на територији општине Рашка (Добрњац, Небеске столице) показују да је ово подручје било настањено још у далекој прошлости.

Рашка је била центар културе и државности српства, а кроз простор где се данас простире општина Рашка пролазили су сви значајни трговачки путеви. Сведоци тог времена су градови чији се остаци налазе дуж такозваног римског пута и то Звечан, Голеч, Брвеник, Маглич, Јанок. У првој српској држави основана је и прва школа на Немањином двору, колевка српске писмености и духовности, у којој су образовани наши први просветитељи и књижевници Свети Сава и Стефан Првовенчани.

Доласком Турака, седиште трговине, а самим тим и целог краја се измешта према Новом Пазару, све до 1833. године када се Ибарска долина својим јужним и средњим делом одвојила од Османлијског царства. Тада се јавила потреба да се на месту Рашки Ибар, где се налазила и граница, оснује варошица Рашка.

 

Рашка као насеље први пут се помиње 1835. године, а варош Рашка проглашена је на седници државног совјета Кнежевине Србије 6. септембра 1845. године, на предлог политичара и државника Илије Гарашанин. Кнез Александар Карађорђевић, својим решењем од 17. септембра 1845. године прогласио je оснивање Рашке.

Први урбанистички план Рашке потиче још из 1844. године, који је урадио Никола Алковић, што се сматра једним од најстаријих урбанистичких планова.

Ратови од 1912. до 1918. године нису мимоишли ни Рашку. Развој у послератном периоду текао је успорено. У једном периоду, током Првог светског рата, од 31. октобра до 15. новембра 1915. године, Рашка је на неки начин била престоница Србије јер су у њој одседали краљ и тадашња српска влада. Рашка је ослобођена 27. новембра 1944. године.

 Данашња општина Рашка, као особена функционално-просторна целина, формирана је 1960. године.

Пријепоље је градско насеље у Србији које административно припада општини Пријепоље у Златиборском округу. Представља највећи град Полимља. Смештен је на ушћу Милешевке у Лим, у подножију планине Јадовник. У његовој непосредној близини је манастир Милешева и стари град Милешевац.

Град се налази на раскрсници старих караванских путева који и данас постоје.
Крећући се на југ, узводно долином Лима, пут преко Бродарева води ка Бијелом Пољу (55км), Мојковцу, Колашину, Подгорици и Бару.
Крећући се на исток, Милешевком и даље преко Јадовника, стиже се до Сјенице (30км), Новог Пазара, Приштине, Скопља и Солуна.
Крећући се на север, низ Лим, стиже се у Бистрицу (10км) у којој се пут дели на два смера:
према Прибоју (27км) и даље према Босни
према Новој Вароши (30км) и даље преко Златибора ка Ужицу, Пожеги, Ваљеву и Београду.
Крећући се ка западу, уз Сељашницу и потом преко Јабуке, пут води у Пљевља (30км) и Жабљак

.
У Пријепољу је Манастир Милешева,  један од најзначајнијих српских манастира познат као гробно место светог Саве и чувен по својој фресци „Бели Анђео“, која је стране путописце XИX века приморала на толико дивљење, да јој, према речима једног од њих, ни Ђото није раван. 

О лепоти ове фреске сведочи и чињеница да је представљала Европу у првој размени сателитских сигнала са Америком `60 година XX века. Поред тога у манастиру се налази и фреска светог Саве за коју се сматра да је његов најреалнији приказ. 

Манастир је подигао између 1218. и 1219. године српски краљ Владислав, а данас се налази под заштитом УНЕСКО-а.