Ред вожње РАШКА до БЕЧ

Општина Рашка се налази у југозападном делу Србије, на 43º18´ географске ширине и 20º32´ географске дужине, на ушћу реке Рашке у Ибар, у средишњем делу Ибарске долине, на западним падинама Копаоника и источним падинама Голије.

Простире се на 670 км², где живи око 25 000 становника.

Центар општине је градско насеље Рашка, а у склопу општине су још два градска насеља: Баљевац и Јошаничка Бања.

У рељефу општине Рашка јасно су изражене три морфолошке целине: зона котлинског дна, котлински обод и планинска зона.

Рашчанско подручје је изразито планинско, јер се 88 % територије налази изнад 500 м надморске висине. У овом подручју налази се Копаоник (Панчићев врх 2017 м), као и планина Голија (Јанков камен 1833 м). У рељефу општине Рашка посебно се истичу речне долине које дубоко улазе у брдовите пределе планинских огранака Копаоника, Голије и Рогозне.

На историјској карти област Рашка означена је као Дарданија и у време римске колонизације Ибарске долине главни град био је Municipium Dardanorum (Сочаница). Од XII века биографи Стефана Немање ово подручје називају Ибар, а Византијски историчари већ од XII века називају Ибар и ширу област Рашке по најисточнијем граду немањићке државе, а Рашка је била прва немањићка (српска) самостална држава.

Резултати археолошких истраживања на више локалитета на територији општине Рашка (Добрњац, Небеске столице) показују да је ово подручје било настањено још у далекој прошлости.

Рашка је била центар културе и државности српства, а кроз простор где се данас простире општина Рашка пролазили су сви значајни трговачки путеви. Сведоци тог времена су градови чији се остаци налазе дуж такозваног римског пута и то Звечан, Голеч, Брвеник, Маглич, Јанок. У првој српској држави основана је и прва школа на Немањином двору, колевка српске писмености и духовности, у којој су образовани наши први просветитељи и књижевници Свети Сава и Стефан Првовенчани.

Доласком Турака, седиште трговине, а самим тим и целог краја се измешта према Новом Пазару, све до 1833. године када се Ибарска долина својим јужним и средњим делом одвојила од Османлијског царства. Тада се јавила потреба да се на месту Рашки Ибар, где се налазила и граница, оснује варошица Рашка.

 

Рашка као насеље први пут се помиње 1835. године, а варош Рашка проглашена је на седници државног совјета Кнежевине Србије 6. септембра 1845. године, на предлог политичара и државника Илије Гарашанин. Кнез Александар Карађорђевић, својим решењем од 17. септембра 1845. године прогласио je оснивање Рашке.

Први урбанистички план Рашке потиче још из 1844. године, који је урадио Никола Алковић, што се сматра једним од најстаријих урбанистичких планова.

Ратови од 1912. до 1918. године нису мимоишли ни Рашку. Развој у послератном периоду текао је успорено. У једном периоду, током Првог светског рата, од 31. октобра до 15. новембра 1915. године, Рашка је на неки начин била престоница Србије јер су у њој одседали краљ и тадашња српска влада. Рашка је ослобођена 27. новембра 1944. године.

 Данашња општина Рашка, као особена функционално-просторна целина, формирана је 1960. године.

Беч је главни град и уједно једна од савезних држава Аустрије. Беч је 10. највећи град Европске уније, далеко највећи град Аустрије и њено политичко, економско и културно средиште.

Лежи на Дунаву у најисточнијем дијелу Аустрије, недалеко од границе са Словачком, Мађарском и Чешком. Историја Беча почиње прије око четири миленијума, чиме се подручје града сврстава међу најстарије људске насеобине на свијету, на раскршћу путних праваца сјевер-југ, повезујући Балтик са Јадраном, и запад-исток, повезујући западну Европу са Балканом и даље Азијом. Био је сједиште императора Светог римског царства, главни град Аустријског царства, те Аустроугарске монархије када је и достигао свој врхунац крајем XIX вијека и са око два милиона становника представљао четврти град по величини на свијету (послије Лондона, Париза и Њујорка), културно средиште, луку, индустријски и трговачки центар.

Беч је одувијек представљао раскрсницу путева између запада и истока, правцем Дунава између централне и југоисточне Европе, и на рути најстарије европске трасе између југа и сјевера, на Путу ћилибара. Овакав положај града погодовао је првенствено развоју трговине и путне инфраструктуре, а потом и не мање значајним културним утицајима и приливу становништва из разних региона Европе.

Град носи и епитет музичке престонице свијета у којој су живјели и стварали композитори као што су Моцарт и Бетовен и једног од најзначајнијих културних центара старог континента.

На основу студије консултантске фирме за људске ресурсе Мерцер о квалитету живота у свјетским метрополама Беч је 2015. проглашен најбољим градом за живот на свијету.

Период барока и класицизма

XVIII вијек био је златно доба за грађевинарство и изградњу, период успона и процвата Беча. Дошло је до потпуне реконструкције грађевина и градских цјелина у стилу барока, те су тако изграђени многобројни дворци и палате за племиће од којих су најпознатије палата Шенбрун, Лихтенштајн, Шварценберг као и Белведере, раскошна палата саграђена за аустријског принца Еугена Савојског.

Са процватом града и градског живота, Беч је убрзо постао и један од најважнијих културних центара Европе, највише на пољу класичне музике чији су најзначајнији представници Јозеф Хајдн, Волфганг Амадеус Моцарт, Лудвиг ван Бетовен и Франц Шуберт.

Од 1804. године Беч је главни град новоуспостављеног Аустријског царства (1804—1864), да би у њему 1806. године било проглашено укидање Светог рисмог цартсва. Након пада Наполеона, у Бечу је 1814/1815. одржан чувени Бечки конгрес којим је успостављена нова политичка мапа Европе.

Култура

Умјетност и култура имају дугу традицију у Бечу. Посебну вриједност и међунарни значај има културно стваралаштво на пољу музике чији су утемељитељи били свјетски познати композитори и музичари. У свјетским размјерама познати су Бечки валцер, Хор бечких дjечака, традиционалне музичке манифестације као што је Новогодшњи концерт бечке филхармоније, бечки балови, као и многобројна културна здања попут Опере и многобројних градских позоришта, галерија и музеја. Беч је познат и на пољу литерарног стваралаштва, алтернативних форми културног изражавања, боемству, традиционалној кухињи и многобројним кафеима.

Важни правци, тј. културни кругови и институције у граду били су Бечка школа музике (прва), Друга бечка школа музике, Бечки круг филозофа, Бечка литерарна група, Бечка школа фантастичног реализма у сликарству и Аустријска школа економиста.

Беч важи за свјетски главни град музике јер су у њему радили и вијековима стварали композитори који су дали пресудан печат свјетској музичкој сцени, прије свега на пољу класичне музике. Најпознатији представници из групе бечких класичара (1780—1827) су Јозеф Хајдн, Волфганг Амадеус Моцарт, Лудвиг ван Бетовен, Франц Шуберт, Франц Лист, Јоханес Брамс, Јохан Штраус (млађи), Јохан Штраус (старији), Густав Малер као и чланови Друге бечке школе почетком XX вијека Арнолд Шенберг, Антон Веберн, Албан Берг и Ернст Кренек.

Оркестар Бечке филхармоније, коме прилазе и чланови ансамбла Државне опере, проглашен је 2006. године најбољим европским оркестарским саставом по мишљењу међународних музичких стручњака. Од 2001. године културно-историјско језгро Беча је на листи центара културне баштине од посебног значаја и под заштитом Унеска.

Музеји

Историјски најзначајнији музејски експонати данас се чувају у здању Хофбурга. Међу најзначајнијима су ризница Хабсбуршке династије, дио читаве колекције сабраних експоната од прворазредног значаја међу којима се истиче круна Светог римског царства и царска круна Аустријског царства. Овђе се налази и Сиси-музеј, посвећен аустријској царици Елизабети и Национална библиотека Аустрије.

Чувена Албертина припада такође дворском комплексу Хофбурга. Овај музеј обухвата импозантну збирку графика са око 65 хиљада цртежа и више од милион графика што је чини највећом на свијету. У новом дијелу комплекса Хофбурга налази се Ефески музеј који предстваља део Музеја историје умјетности, колекција старих музичких инструмената као и збирка дворских ловачких трофеја.

Бечки Кварт музеја представља један од највећих културних, музејских комплекса на свијету. Он обухвата Музеј модерне умјетности (МУМОК), Леополдов музеј у коме се налази импозантна збирка ђела Егона Шилеа поред колекција ђела из доба Бечког сецесионизма, модерне и аустријског експресионизма (Густав Климт, Оскар Кокошка и други), Галерија умјетности, Архитектонски музеј, Кварт плеса и игара, Атеље 21 и Ђечји музеј Зоом