Ред вожње ŠTUTGART до SOKOBANJA

Штутгарт (нем. Стуттгарт) је главни град немачке покрајине Баден-Виртемберг. Са око 593.000 становника, Штутгарт је највећи град те покрајине и шести по величини у Немачкој, после Дортмунда и Есена. Овај град је с покрајинским парламентом, седиштем владе Баден-Виртемберга као и другим покрајинским институцијма, политички центар те покрајине. Најближи већи градови су Франкфурт (око 204 км северозападно) и Минхен (око 220 км југоисточно од Штутгарта).
Штутгарт се налази на око сат времена удаљености од Шварцвалда и Швапске Јуре. Средиште града се налази у плодној долини, угнежђено између винограда и густе шуме у близини реке Некар. У врућим летњим данима, локално становништво ово подручје описује као „штутгартски казан“. Као резултат огромне висинске разлике, у и око града се налази око 400 степеништа , што приближно чини око 20 км степеништа. Многа воде порекло из времена када су виногради окруживали целу долину. Чак и данас, постоје виногради који су удаљени мање од 500 м од главне железничке станице.
Сматра се да је сам град Штутгарт основан око 950. године, непосредно пре битке на Лешком пољу. Основао га је швапски војвода Лудолф, један од синова цара Светог римског царства Отона И Великог. Град се користио за узгајање коња у плодним долинама, у близини данашњег центра града, иако су недавна археолошка ископавања показала да је ово подручје већ било у власништву меровиншких фармера.
Грб града Штутгарта приказује црног коња који стоји на задњим ногама, на жутој позадини. Познато је да је у садашњем облику први пут кориштен 1938, док су се раније користиле различите варијанте и боје, често и са два коња. Овај хипотетички грб даје назнаке о пореклу назива Штутгарт. Могуће порекло имена града води од старонемачког назива штуотгартен, где реч штуот наводи на староенглески појам стод у значењу коњушница, ергела. Старонемачки појам гартен означава место првобитног насеља. Такође, лого аутомобилске компаније Порше садржи измењену верзију градског грба.
У граду се налази пет од укупно 11 државних музеја у покрајини Баден-Виртемберг. Једна од најзначајних је стара државна галерија (Стаатсгалерие) која је отворена 1843, а проширена 1984. године. У њој се чувају уметничка дела из многих епоха, од 14. века до модерне уметности укључујући дела Рубенса, Рембранта, Монеа, Реноара, Сезана и Беуса.
Мотоцикл и аутомобил на четири точка су изумљени у Штутгарту, по чему су се прославили Готлиб Дајмлер и Карл Бенц. Већ 1887. године Дајмлер и Вилхелм Мајбах су основали компанију „Дајмлер Моторен Геселшафт“ и започели индустријску производњу аутомобила. Из тог разлога, Штутгарт с правом зову колевком аутомобила у светским размерама. Мерцедес-Бенц, Порше и Мајбах се и данас производе у Штутгарту и његовој околини. Овде је произведен и први прототип Фолксваген бубе, коју је дизајнирао у Штутгарту Фердинанд Порше.
Штутгарт поседује међународни аеродром (нем. Флугхафен Стуттгарт) који се налази око 13 км јужно од центра града на подручју које припада суседном градићу Лајнфелден-Ехтердингену. Везе од аеродрома до центра града су изузетно добре, тако да је потребно око 30 минута да се од аеродрома дође до центра користећи линије С-Бана - С2 или С3. Аеродром у Штутгарту је једини већи градски аеродром у Немачкој који има само једну писту.
Поред аеродрома пролази државни ауто-пут А8 (Аутобан А8), који одређује јужну границу града. Повезује Луксембург, преко Сарбрикена, Карлсруеа, Штутгарта, Минхена и Салцбурга, са Бечом. 
Други значајнији ауто-путеви према Штутгарту су А81 (правац Цирих–Зинген–Вирцбург–Хамбург) и А831.

Сокобања се налази у југоисточној Србији, на надморској висини од 400 метара у котлини измедју планина Ртња (1560м) и Озрена (1174м).

Сокобања (9000 становника) је привредни, здравствени, културни и туристички центар општине која захвата површину од 525км2, у којој у 25 насељених места живи око 20.000 становника.

Основна грана привреде је туризам уз пољопривреду и рударство. Захваљујући добрим саобраћајним везама у Сокобању се стиже асфалтним путем, брзо и лако из сваког правца.

Од давнина позната као туристичка дестинација, Сокобања има основне елементе за формирање разноврсне туристичке понуде: термоминералне воде, идеалну надморску висину 400м, повољну климу, нетакнуту природу која је окружује, богату културну баштину....

Сокобања својим посетиоцима током целе године и разноврсне културно-забавне садржаје и манифестације. Дани проведени у Сокобањи остају трајно у незаборавној успомени, па је туристирадо посећују, откривајући у њој увек нове занимљиве детаље. Данас је Сокобања једно од најпосећенијих туристичких места у Србији.

Лечење у Сокобањи обавља се , на основу утврдјених индикација, купањем у топлој, благо радиоактивној води и инхалацијом, према упуту и под надзором лекара. Сокобањски ваздух, сам по себи је лек за оболеле од астме.

Термални извори Сокобање спадају медју најрадиоактивније у овом делу Европе. Укупно је шест главних,чија се температура воде креће од 28-45 степени целзијуса. Обзиром да је избијање радиоактивних гасова на читавој територији Бање велико, сваки посетилац је изложен благој инхалацији, што веома корисно утиче на дисајне органе и цео организам.

Подручје Сокобање обилује вредним културно историјским споменицима, црквама и манастирима: средњевековни град Сокоград, остаци Врмџанског града, турски Амам (XВ век), ресторан "Милошев конак", зграда администрације Кнежевине Србије (XИX век), црква Св. Преображења Господњег у центру Сокобање, црква Родјења Св.Богородице на Лептерији, манастир Јерменчић (XИВ век) на Озрену, црква Успења Св.Богородице у Јошаници (XИ век), црква Огњене Марије у Градашници, црква Св.Илије у Истоцима (XИX век), спомен чесма Кнез Милош Обреновић, Хајдук Вељка петровића и Љубе Дидића.

Ловишта на подручју Сокобање су право место за најинтересантнију авантуру! У складу са прописаним законом и према ловачком календару за дивљач у режиму заштите, односно ценовнику који је донео УО Ловачког савеза Србије, можете се на овим теренима окушати у лову на: зеца, пољску јаребицу, дивљу свињу, шумску шљуку, фазана, дивљу патку, лиску, голуба гриваша, препелицу, грлицу, гугутку, потом срндаћа и срне. Не мање атрактиван је и лов на дивљач ван режима заштите: вука, дивљу мачку, ракунопса и лисице.