Ред вожње TIRANA до МОСТАР

Тирана је главни и највећи град Албаније. По званичним процијенама има око 420 хиљада становника. Основана 1614. године, а постала је главни град 1920.
Тирану је 1614. године основао османски генерал Сулејман-паша, који је изградио џамију, пекару и турско купатило и по популарном мишљењу назвао град именом Техран, у част својој војној победи код Техерана у Персији (данас Иран). Међутим, постоје и ранији помени о дворцу у планини Дајти, по имену Тиркан, у шестом веку, у списима једног византијског историчара.
Још један помен овог региона, у венецијанским списима, назива овај регион његовим данашњим именом. Ови списи датирају око 1412. године. Мали град је изабран за привремену престоницу Албаније (као компромис између Јужне и Северне Албаније) од стране привремене владе, јануара 1920. Новембра 1944, комунистичка влада Енвера Хоџе је успостављена у Тирани  након што је 17. новембра ослобођена од њемачке окупације.
Градско становништво, које је процењено на само 12 хиљада 1910. године је порасло на 30 хиљада на попису 1930. године и чак 60 хиљада 1945. упркос годинама стране окупације и рата. Током 1950-их, Тирана је доживела период изразитог индустријског раста, уз пораст броја становника на 137 хиљада 1960. године. Касних 1990-их, Тирана доживљава најбржи прилив становника, јер су се Албанци са севера земље у великом броју селили у престоницу у нади за бољи живот.
По завршетку владавине Енвера Хоџе, последњег диктатора у овом делу Европе, почињу бољи дани за Тирану. Град, који је до тада био затворен и веома изолован, полако почиње да се отвара према другим земљама.
Године 2004, Еди Рама, тадашњи градоначелник Тиране, добија награду за најбољег градоначелника света. Многи се слажу да је томе допринела његова визија Тиране као ведрог града и пројекат мењања градских фасада, за нечији укус можда и дречавим, те неусклађеним бојама, али очигледно одлично прихваћеним од стране страних медија те самих становника главног албанског града.
Узрок овако драстичним променама је било сивило које је владало у Тирани до прије Раминог доласка, јер је град за време Енвера Хоџе био изузетно запуштен, те су све зграде у граду или изгубиле фасаду, или је фасада посивила, а то је утицало на опште расположење у граду. Међутим, проблем који се јавља у задње време је тај да и нове фасаде отпадају са старих зграда због дотрајалости. Зато је градска управа кренула у генерално реновирање града, те израду нових просторних и урбанистичких планова, са намјером да све старе зграде у будућности замени новим, не напуштајући идеју ведрих боја.
Упркос проблемима у Тирани је видан напредак. Започета је и изградња првих правих туристичких атракција попут једне од дужих жичара у Европи, којом се може стићи до другог по висини врха у непосредној близини Тиране. Сама жичара је завршена али још увек недостају квалитетни пратећи садржаји. Додатна атракција је и ротирајући ресторан на врху највише зграде. Нажалост потенцијали и постојеће атракције још нису валоризоване.

Мостар представља управно седиште Херцеговачко – Неретванског кантона, уједно и економско, културно, универзитетско и привредно седиште Херцеговине. Настао је у цветној долини реке Неретве чији су мостови од давнина имали своје чуваре – мостаре, по којим је овај град и добио име.
Одувек је био раскрсница многих цивилизација чији се дух у овом граду задржао до данашњих дана, и то је оно што га чини јединственим у односу на друге градове БиХ. Његово становништво углавном сачињава млада популација, а с обзиром на чињеницу да представља и универзитетски центар регије. Може се слободно казати да је Мостар град младости. Насељава га приближно 126 000 становника.
Током деведесетих година, био је један од најразоренијих градова чије је културно – историјско наслеђе претрпело велике последице, међутим након рата интензивно је рађено на његовој обнови и реконструкцији.
Међу грађевинама које су претрпеле највећу штету је његово главно обележје - јединствени Стари мост. Стари мост подигнут је у XВИ веку и представља први споменик културе у БиХ који је стављен под заштиту УНЕСЦО-а. Његова послератна реконструкција завршена је 2004. године.
Поново је изграђена Црква св. Петра и Павла, фрањевачка црква и њен звоник, Стара мостарска гимназија као и највиша зграда у Мостару подигнута у време бивше Југославије – „Мостарка“. Такође, обнављају се улице које су биле најоштећеније у граду - Булевар Народне Револуције/Улица хрватских бранитеља и Улица Алексе Шантића/Твртка Милоша. Довршен је и главни обекат Свеучилишне клиничке болнице који представља једну од најбоље опремљених и најсавременијих болница на простору југоисточне Европе.
Отворени су и Шпански трг  као и шеталиште Николе Шубића Зрињског које спаја поменути трг са Тргом хрватских великана,  и ревитализовани паркови Зрињевац и Парк нобеловаца на чијој се супротној страни налази парк Антуна Бранка Шимића.   
Херцеговачко-неретвански кантон чувен је и по једној од најбољих гастро понуда Балкана. Ово подручје познато је по традиционалним јелима органског порекла међу којима су најпознатија: месо испод сача, домаћи хлеб, разне врсте сирева, свињски или говеђи пршут, морска и речна риба, домаћа вина и сокови, као и мед од лековитих трава.
Осим по изузетној гастро понуди, туристичка понуда Мостара позната је по занатским радњама и тржним центрима са разноврсном понудом. Такође, посебно задовољство представља посета овом граду током фебруара месеца, када се његовим улицама и крајолицима простире мирис чувеног бехара.
Аутобуске карте се могу купити на станици или директно од возача аутобуса. Будући да је Исток Аутобуска станица  у потпуности обновљена и обзиром на то да се налази у непосредној близини главне железничке станице, обекти, као што су барови и продавнице су на располагању путницима. Станица је такође опремљен са гардеробом, где можете оставити свој пртљаг уз накнаду (око 2 КМ по комаду пртљага).
Аутобуска станица Исток:
Адреса: Трг Ивана Крндеља бб, Мостар
Тел: +387 36552025

Аутобуска станица Запад:
Адреса: Вуковарска бб, Мостар
Тел: +387 36348-680