Ред вожње TIRANA до ПРИЈЕПОЉЕ

Тирана је главни и највећи град Албаније. По званичним процијенама има око 420 хиљада становника. Основана 1614. године, а постала је главни град 1920.
Тирану је 1614. године основао османски генерал Сулејман-паша, који је изградио џамију, пекару и турско купатило и по популарном мишљењу назвао град именом Техран, у част својој војној победи код Техерана у Персији (данас Иран). Међутим, постоје и ранији помени о дворцу у планини Дајти, по имену Тиркан, у шестом веку, у списима једног византијског историчара.
Још један помен овог региона, у венецијанским списима, назива овај регион његовим данашњим именом. Ови списи датирају око 1412. године. Мали град је изабран за привремену престоницу Албаније (као компромис између Јужне и Северне Албаније) од стране привремене владе, јануара 1920. Новембра 1944, комунистичка влада Енвера Хоџе је успостављена у Тирани  након што је 17. новембра ослобођена од њемачке окупације.
Градско становништво, које је процењено на само 12 хиљада 1910. године је порасло на 30 хиљада на попису 1930. године и чак 60 хиљада 1945. упркос годинама стране окупације и рата. Током 1950-их, Тирана је доживела период изразитог индустријског раста, уз пораст броја становника на 137 хиљада 1960. године. Касних 1990-их, Тирана доживљава најбржи прилив становника, јер су се Албанци са севера земље у великом броју селили у престоницу у нади за бољи живот.
По завршетку владавине Енвера Хоџе, последњег диктатора у овом делу Европе, почињу бољи дани за Тирану. Град, који је до тада био затворен и веома изолован, полако почиње да се отвара према другим земљама.
Године 2004, Еди Рама, тадашњи градоначелник Тиране, добија награду за најбољег градоначелника света. Многи се слажу да је томе допринела његова визија Тиране као ведрог града и пројекат мењања градских фасада, за нечији укус можда и дречавим, те неусклађеним бојама, али очигледно одлично прихваћеним од стране страних медија те самих становника главног албанског града.
Узрок овако драстичним променама је било сивило које је владало у Тирани до прије Раминог доласка, јер је град за време Енвера Хоџе био изузетно запуштен, те су све зграде у граду или изгубиле фасаду, или је фасада посивила, а то је утицало на опште расположење у граду. Међутим, проблем који се јавља у задње време је тај да и нове фасаде отпадају са старих зграда због дотрајалости. Зато је градска управа кренула у генерално реновирање града, те израду нових просторних и урбанистичких планова, са намјером да све старе зграде у будућности замени новим, не напуштајући идеју ведрих боја.
Упркос проблемима у Тирани је видан напредак. Започета је и изградња првих правих туристичких атракција попут једне од дужих жичара у Европи, којом се може стићи до другог по висини врха у непосредној близини Тиране. Сама жичара је завршена али још увек недостају квалитетни пратећи садржаји. Додатна атракција је и ротирајући ресторан на врху највише зграде. Нажалост потенцијали и постојеће атракције још нису валоризоване.

Пријепоље је градско насеље у Србији које административно припада општини Пријепоље у Златиборском округу. Представља највећи град Полимља. Смештен је на ушћу Милешевке у Лим, у подножију планине Јадовник. У његовој непосредној близини је манастир Милешева и стари град Милешевац.

Град се налази на раскрсници старих караванских путева који и данас постоје.
Крећући се на југ, узводно долином Лима, пут преко Бродарева води ка Бијелом Пољу (55км), Мојковцу, Колашину, Подгорици и Бару.
Крећући се на исток, Милешевком и даље преко Јадовника, стиже се до Сјенице (30км), Новог Пазара, Приштине, Скопља и Солуна.
Крећући се на север, низ Лим, стиже се у Бистрицу (10км) у којој се пут дели на два смера:
према Прибоју (27км) и даље према Босни
према Новој Вароши (30км) и даље преко Златибора ка Ужицу, Пожеги, Ваљеву и Београду.
Крећући се ка западу, уз Сељашницу и потом преко Јабуке, пут води у Пљевља (30км) и Жабљак

.
У Пријепољу је Манастир Милешева,  један од најзначајнијих српских манастира познат као гробно место светог Саве и чувен по својој фресци „Бели Анђео“, која је стране путописце XИX века приморала на толико дивљење, да јој, према речима једног од њих, ни Ђото није раван. 

О лепоти ове фреске сведочи и чињеница да је представљала Европу у првој размени сателитских сигнала са Америком `60 година XX века. Поред тога у манастиру се налази и фреска светог Саве за коју се сматра да је његов најреалнији приказ. 

Манастир је подигао између 1218. и 1219. године српски краљ Владислав, а данас се налази под заштитом УНЕСКО-а.