Ред вожње TIRANA до ŠTUTGART

Тирана је главни и највећи град Албаније. По званичним процијенама има око 420 хиљада становника. Основана 1614. године, а постала је главни град 1920.
Тирану је 1614. године основао османски генерал Сулејман-паша, који је изградио џамију, пекару и турско купатило и по популарном мишљењу назвао град именом Техран, у част својој војној победи код Техерана у Персији (данас Иран). Међутим, постоје и ранији помени о дворцу у планини Дајти, по имену Тиркан, у шестом веку, у списима једног византијског историчара.
Још један помен овог региона, у венецијанским списима, назива овај регион његовим данашњим именом. Ови списи датирају око 1412. године. Мали град је изабран за привремену престоницу Албаније (као компромис између Јужне и Северне Албаније) од стране привремене владе, јануара 1920. Новембра 1944, комунистичка влада Енвера Хоџе је успостављена у Тирани  након што је 17. новембра ослобођена од њемачке окупације.
Градско становништво, које је процењено на само 12 хиљада 1910. године је порасло на 30 хиљада на попису 1930. године и чак 60 хиљада 1945. упркос годинама стране окупације и рата. Током 1950-их, Тирана је доживела период изразитог индустријског раста, уз пораст броја становника на 137 хиљада 1960. године. Касних 1990-их, Тирана доживљава најбржи прилив становника, јер су се Албанци са севера земље у великом броју селили у престоницу у нади за бољи живот.
По завршетку владавине Енвера Хоџе, последњег диктатора у овом делу Европе, почињу бољи дани за Тирану. Град, који је до тада био затворен и веома изолован, полако почиње да се отвара према другим земљама.
Године 2004, Еди Рама, тадашњи градоначелник Тиране, добија награду за најбољег градоначелника света. Многи се слажу да је томе допринела његова визија Тиране као ведрог града и пројекат мењања градских фасада, за нечији укус можда и дречавим, те неусклађеним бојама, али очигледно одлично прихваћеним од стране страних медија те самих становника главног албанског града.
Узрок овако драстичним променама је било сивило које је владало у Тирани до прије Раминог доласка, јер је град за време Енвера Хоџе био изузетно запуштен, те су све зграде у граду или изгубиле фасаду, или је фасада посивила, а то је утицало на опште расположење у граду. Међутим, проблем који се јавља у задње време је тај да и нове фасаде отпадају са старих зграда због дотрајалости. Зато је градска управа кренула у генерално реновирање града, те израду нових просторних и урбанистичких планова, са намјером да све старе зграде у будућности замени новим, не напуштајући идеју ведрих боја.
Упркос проблемима у Тирани је видан напредак. Започета је и изградња првих правих туристичких атракција попут једне од дужих жичара у Европи, којом се може стићи до другог по висини врха у непосредној близини Тиране. Сама жичара је завршена али још увек недостају квалитетни пратећи садржаји. Додатна атракција је и ротирајући ресторан на врху највише зграде. Нажалост потенцијали и постојеће атракције још нису валоризоване.

Штутгарт (нем. Стуттгарт) је главни град немачке покрајине Баден-Виртемберг. Са око 593.000 становника, Штутгарт је највећи град те покрајине и шести по величини у Немачкој, после Дортмунда и Есена. Овај град је с покрајинским парламентом, седиштем владе Баден-Виртемберга као и другим покрајинским институцијма, политички центар те покрајине. Најближи већи градови су Франкфурт (око 204 км северозападно) и Минхен (око 220 км југоисточно од Штутгарта).
Штутгарт се налази на око сат времена удаљености од Шварцвалда и Швапске Јуре. Средиште града се налази у плодној долини, угнежђено између винограда и густе шуме у близини реке Некар. У врућим летњим данима, локално становништво ово подручје описује као „штутгартски казан“. Као резултат огромне висинске разлике, у и око града се налази око 400 степеништа , што приближно чини око 20 км степеништа. Многа воде порекло из времена када су виногради окруживали целу долину. Чак и данас, постоје виногради који су удаљени мање од 500 м од главне железничке станице.
Сматра се да је сам град Штутгарт основан око 950. године, непосредно пре битке на Лешком пољу. Основао га је швапски војвода Лудолф, један од синова цара Светог римског царства Отона И Великог. Град се користио за узгајање коња у плодним долинама, у близини данашњег центра града, иако су недавна археолошка ископавања показала да је ово подручје већ било у власништву меровиншких фармера.
Грб града Штутгарта приказује црног коња који стоји на задњим ногама, на жутој позадини. Познато је да је у садашњем облику први пут кориштен 1938, док су се раније користиле различите варијанте и боје, често и са два коња. Овај хипотетички грб даје назнаке о пореклу назива Штутгарт. Могуће порекло имена града води од старонемачког назива штуотгартен, где реч штуот наводи на староенглески појам стод у значењу коњушница, ергела. Старонемачки појам гартен означава место првобитног насеља. Такође, лого аутомобилске компаније Порше садржи измењену верзију градског грба.
У граду се налази пет од укупно 11 државних музеја у покрајини Баден-Виртемберг. Једна од најзначајних је стара државна галерија (Стаатсгалерие) која је отворена 1843, а проширена 1984. године. У њој се чувају уметничка дела из многих епоха, од 14. века до модерне уметности укључујући дела Рубенса, Рембранта, Монеа, Реноара, Сезана и Беуса.
Мотоцикл и аутомобил на четири точка су изумљени у Штутгарту, по чему су се прославили Готлиб Дајмлер и Карл Бенц. Већ 1887. године Дајмлер и Вилхелм Мајбах су основали компанију „Дајмлер Моторен Геселшафт“ и започели индустријску производњу аутомобила. Из тог разлога, Штутгарт с правом зову колевком аутомобила у светским размерама. Мерцедес-Бенц, Порше и Мајбах се и данас производе у Штутгарту и његовој околини. Овде је произведен и први прототип Фолксваген бубе, коју је дизајнирао у Штутгарту Фердинанд Порше.
Штутгарт поседује међународни аеродром (нем. Флугхафен Стуттгарт) који се налази око 13 км јужно од центра града на подручју које припада суседном градићу Лајнфелден-Ехтердингену. Везе од аеродрома до центра града су изузетно добре, тако да је потребно око 30 минута да се од аеродрома дође до центра користећи линије С-Бана - С2 или С3. Аеродром у Штутгарту је једини већи градски аеродром у Немачкој који има само једну писту.
Поред аеродрома пролази државни ауто-пут А8 (Аутобан А8), који одређује јужну границу града. Повезује Луксембург, преко Сарбрикена, Карлсруеа, Штутгарта, Минхена и Салцбурга, са Бечом. 
Други значајнији ауто-путеви према Штутгарту су А81 (правац Цирих–Зинген–Вирцбург–Хамбург) и А831.