Ред вожње УЖИЦЕ до TIRANA

О станици УЖИЦЕ

У котлини реке Ђетиње, омеђеном врховима Таре, Маљена и Златибора, испод остатака средњовековне тврђаве, налази се град Ужице, центар Златиборског округа, у коме данас живи више од 70 хиљада људи. Ужице је регионални центар културе, туризма, металске и машинске индустрије и воћарства. Овим брдско-планинским крајем доминирају шуме, а највиши врх Торник налази се на планини Златибор. Кроз Златибор пролази аутопут од Београда до приморја, а успостављене су директне аутобуске линије са Београдом, Новим Садом и другим градовима. Такође, кроз град пролази и железничка линија Београд - Бар, а уједно су и аутобуске линије добро повезане са околним градовима.

Ужице је простор који на јединствен начин спаја модерно и традиционално, оригиналне културне токове и традиционални живот из прошлости.

Први поуздани помен града пронађен је у документу Дубровачког архива од 9. октобра 1329. године.

У 16. веку Ужице је било центар нахије и кадилука, а током 17. века постаје значајан занатски и културни центар.

У самом центру Ужица, на Тргу Светог Саве, на дрвеним стубовима почива чувена Јокановића кућа. Саграђена давно, али реновирана у последњој деценији и претворена у музејску поставку, која својим изгледом, намештајем и лепотом приказује грађански живот у Ужицу крајем 19. века.

Ужице нуди низ најбољих ресторана који служе веома укусну и приступачну храну, углавном из традиционалне кухиње. Већина ових ресторана налази се у пријатном амбијенту, на обалама реке Ђетиње и поред ужичких четинара и планинских предела.

Посебна пажња посвећена је сеоском туризму, који у комбинацији са богатством флоре, воде и чистог ваздуха чини ово подручје дивно јединственим. Туризам цвета деценијама, а томе су у великој мери допринели Национални парк Тара, Парк природе Златибор и Мокра Гора.

Ноћни живот

Дискотеке "Клуб Скала", "Флеш клуб"

Ресторани

„Наша прича“, „Ресторан Вагон“, „Сијеста Ужице“, „Моја река“, „Gold fish“

Таверне

„Акустика“, „Бистро 1901“, „Код Шула“, „Водопади“, "C'est La Vie"

Најзначајније манифестације

Филмски фестивал Кустендорф, Јесен у Злакуси, Ужичко лето, Завичајни дани Мокре Горе, Скокови са Старог железничког моста, Југословенски позоришни фестивал

Смештај

Популарни хотели и мотели

„Ужичка гостионица“, „Златиборски пут“, „Ника“, „Радан“, „Табана Б&Б“

Шопинг

Ретаил парк "Нест", Тржни центар "Крчагово", "Парис Схоппинг Малл", ЛЦ Ваикики

Важни телефони

Аутобуска станица +381 31602630

Дом Здравља +381 31524783

Полиција 92, 031 513 688

Хитна помоћ 94, 031 514 200

Пошта 031 511 144

Ватрогасна служба 93, 031 521 331

О дестинацији TIRANA

Тирана је главни и највећи град Албаније. По званичним процијенама има око 420 хиљада становника. Основана 1614. године, а постала је главни град 1920.
Тирану је 1614. године основао османски генерал Сулејман-паша, који је изградио џамију, пекару и турско купатило и по популарном мишљењу назвао град именом Техран, у част својој војној победи код Техерана у Персији (данас Иран). Међутим, постоје и ранији помени о дворцу у планини Дајти, по имену Тиркан, у шестом веку, у списима једног византијског историчара.
Још један помен овог региона, у венецијанским списима, назива овај регион његовим данашњим именом. Ови списи датирају око 1412. године. Мали град је изабран за привремену престоницу Албаније (као компромис између Јужне и Северне Албаније) од стране привремене владе, јануара 1920. Новембра 1944, комунистичка влада Енвера Хоџе је успостављена у Тирани након што је 17. новембра ослобођена од њемачке окупације.
Градско становништво, које је процењено на само 12 хиљада 1910. године је порасло на 30 хиљада на попису 1930. године и чак 60 хиљада 1945. упркос годинама стране окупације и рата. Током 1950-их, Тирана је доживела период изразитог индустријског раста, уз пораст броја становника на 137 хиљада 1960. године. Касних 1990-их, Тирана доживљава најбржи прилив становника, јер су се Албанци са севера земље у великом броју селили у престоницу у нади за бољи живот.
По завршетку владавине Енвера Хоџе, последњег диктатора у овом делу Европе, почињу бољи дани за Тирану. Град, који је до тада био затворен и веома изолован, полако почиње да се отвара према другим земљама.
Године 2004, Еди Рама, тадашњи градоначелник Тиране, добија награду за најбољег градоначелника света. Многи се слажу да је томе допринела његова визија Тиране као ведрог града и пројекат мењања градских фасада, за нечији укус можда и дречавим, те неусклађеним бојама, али очигледно одлично прихваћеним од стране страних медија те самих становника главног албанског града.
Узрок овако драстичним променама је било сивило које је владало у Тирани до прије Раминог доласка, јер је град за време Енвера Хоџе био изузетно запуштен, те су све зграде у граду или изгубиле фасаду, или је фасада посивила, а то је утицало на опште расположење у граду. Међутим, проблем који се јавља у задње време је тај да и нове фасаде отпадају са старих зграда због дотрајалости. Зато је градска управа кренула у генерално реновирање града, те израду нових просторних и урбанистичких планова, са намјером да све старе зграде у будућности замени новим, не напуштајући идеју ведрих боја.
Упркос проблемима у Тирани је видан напредак. Започета је и изградња првих правих туристичких атракција попут једне од дужих жичара у Европи, којом се може стићи до другог по висини врха у непосредној близини Тиране. Сама жичара је завршена али још увек недостају квалитетни пратећи садржаји. Додатна атракција је и ротирајући ресторан на врху највише зграде. Нажалост потенцијали и постојеће атракције још нису валоризоване.

Детаљи релације

Полазиште

УЖИЦЕ

Одредиште

TIRANA

Обрни смер