Ред вожње ВЕРОНА до РАШКА

Верона, град на северу Италије броји око 250 000 становника, други је по величини у покрајини Венето. Клима у Верони је измењено средоземна са утицајем континенталног Севера. Зиме су изразито хладне са пуно магле, а лета веома топла. 
Верона је дуго била под римском влашћу,основана је у четвртом веку п.н.е. 1107. године постаје независна држава, мада је релативно брзо доспела под утицај држава са севера Италије. Након пада Наполеона постаје главно војно упориште. 1866. припада званичном саставу уједињене Италије.
Поред тога што га називају „Градом романтике“ Верона се може похвалити великим бројем (више од 50) сачуваних цркава романског, готског и ренесансног стила, мостовима, раскошним вртовима и величанственим палатама.
Као и већина градова у Италији, Верона је бисер средњовјековне архиктектуре и уметности. Такође је савршен спој урбаног стила с античким, ренесансним примесама. Због вредности и значаја бројних историских зграда, Верона се налази на УНЕСЦО-вој листи светске баштине. Док други градови у Италији привлаче туристе из целог света историским причама и раскошним грађевинама, Верона има нешто више, причу о Ромеу и Јулији, најлепшу љубавну причу. Мелодрама Виљема Шекспира о Ромеу и Јулији, који су за своју љубав жртвовали животе, постала је симол овог града који сваке године привуче око три милиона туриста. 
Међу бројним знаменитостима, нарочито је привлачан римски театар Арена, саграђен у првом веку имао је 22.000 места што говори да је по величини трећи театар у Италији. Арена је данас средиште оперских и позоришних педстава. Остаци градских зидина из 265. године се налазе уз саму Арену. 
Кућа породице Капулети која датира из 13. вијека, познатија као Јулијина кућа. Украшена готским прозорима и балконом са којег је Јулија разговорила са Ромеом.
Кућа породице Монтеки, Ромеова кућа датира из 13. вијека и није отворена за посете јер се налази у лошем стању. 
Црква Сан Зено Мађоре,богато украшена, која се сматра најважнијом романском грађевином Вероне и сјеверне Италије подигнута је у петом веку. 
Готска црква Санта Анастазија и цркве Санта Марија Антика су цркве са заносном архитектуром.
Палату дел Капитано, музеј у ком се чувају многа вредна дела италијанског сликарства и гробнице породице Салиђери из 14. века. 
Мост Касталвекио дуг метара, познат као мост Склигери грађен је у периоду од 1354. до 1356. године. И то од стране Кангранде ИИ дела Сцала.
Након уживања у култури и историји опустите се уз језеро Гарда, уједно највеће језеро у Италији и забавном парку Гардаланду.

Општина Рашка се налази у југозападном делу Србије, на 43º18´ географске ширине и 20º32´ географске дужине, на ушћу реке Рашке у Ибар, у средишњем делу Ибарске долине, на западним падинама Копаоника и источним падинама Голије.

Простире се на 670 км², где живи око 25 000 становника.

Центар општине је градско насеље Рашка, а у склопу општине су још два градска насеља: Баљевац и Јошаничка Бања.

У рељефу општине Рашка јасно су изражене три морфолошке целине: зона котлинског дна, котлински обод и планинска зона.

Рашчанско подручје је изразито планинско, јер се 88 % територије налази изнад 500 м надморске висине. У овом подручју налази се Копаоник (Панчићев врх 2017 м), као и планина Голија (Јанков камен 1833 м). У рељефу општине Рашка посебно се истичу речне долине које дубоко улазе у брдовите пределе планинских огранака Копаоника, Голије и Рогозне.

На историјској карти област Рашка означена је као Дарданија и у време римске колонизације Ибарске долине главни град био је Municipium Dardanorum (Сочаница). Од XII века биографи Стефана Немање ово подручје називају Ибар, а Византијски историчари већ од XII века називају Ибар и ширу област Рашке по најисточнијем граду немањићке државе, а Рашка је била прва немањићка (српска) самостална држава.

Резултати археолошких истраживања на више локалитета на територији општине Рашка (Добрњац, Небеске столице) показују да је ово подручје било настањено још у далекој прошлости.

Рашка је била центар културе и државности српства, а кроз простор где се данас простире општина Рашка пролазили су сви значајни трговачки путеви. Сведоци тог времена су градови чији се остаци налазе дуж такозваног римског пута и то Звечан, Голеч, Брвеник, Маглич, Јанок. У првој српској држави основана је и прва школа на Немањином двору, колевка српске писмености и духовности, у којој су образовани наши први просветитељи и књижевници Свети Сава и Стефан Првовенчани.

Доласком Турака, седиште трговине, а самим тим и целог краја се измешта према Новом Пазару, све до 1833. године када се Ибарска долина својим јужним и средњим делом одвојила од Османлијског царства. Тада се јавила потреба да се на месту Рашки Ибар, где се налазила и граница, оснује варошица Рашка.

 

Рашка као насеље први пут се помиње 1835. године, а варош Рашка проглашена је на седници државног совјета Кнежевине Србије 6. септембра 1845. године, на предлог политичара и државника Илије Гарашанин. Кнез Александар Карађорђевић, својим решењем од 17. септембра 1845. године прогласио je оснивање Рашке.

Први урбанистички план Рашке потиче још из 1844. године, који је урадио Никола Алковић, што се сматра једним од најстаријих урбанистичких планова.

Ратови од 1912. до 1918. године нису мимоишли ни Рашку. Развој у послератном периоду текао је успорено. У једном периоду, током Првог светског рата, од 31. октобра до 15. новембра 1915. године, Рашка је на неки начин била престоница Србије јер су у њој одседали краљ и тадашња српска влада. Рашка је ослобођена 27. новембра 1944. године.

 Данашња општина Рашка, као особена функционално-просторна целина, формирана је 1960. године.