Ред вожње БЕЧ до ПЛИТВИЧКА ЈЕЗЕРА

Беч је главни град и уједно једна од савезних држава Аустрије. Беч је 10. највећи град Европске уније, далеко највећи град Аустрије и њено политичко, економско и културно средиште.

Лежи на Дунаву у најисточнијем дијелу Аустрије, недалеко од границе са Словачком, Мађарском и Чешком. Историја Беча почиње прије око четири миленијума, чиме се подручје града сврстава међу најстарије људске насеобине на свијету, на раскршћу путних праваца сјевер-југ, повезујући Балтик са Јадраном, и запад-исток, повезујући западну Европу са Балканом и даље Азијом. Био је сједиште императора Светог римског царства, главни град Аустријског царства, те Аустроугарске монархије када је и достигао свој врхунац крајем XIX вијека и са око два милиона становника представљао четврти град по величини на свијету (послије Лондона, Париза и Њујорка), културно средиште, луку, индустријски и трговачки центар.

Беч је одувијек представљао раскрсницу путева између запада и истока, правцем Дунава између централне и југоисточне Европе, и на рути најстарије европске трасе између југа и сјевера, на Путу ћилибара. Овакав положај града погодовао је првенствено развоју трговине и путне инфраструктуре, а потом и не мање значајним културним утицајима и приливу становништва из разних региона Европе.

Град носи и епитет музичке престонице свијета у којој су живјели и стварали композитори као што су Моцарт и Бетовен и једног од најзначајнијих културних центара старог континента.

На основу студије консултантске фирме за људске ресурсе Мерцер о квалитету живота у свјетским метрополама Беч је 2015. проглашен најбољим градом за живот на свијету.

Период барока и класицизма

XVIII вијек био је златно доба за грађевинарство и изградњу, период успона и процвата Беча. Дошло је до потпуне реконструкције грађевина и градских цјелина у стилу барока, те су тако изграђени многобројни дворци и палате за племиће од којих су најпознатије палата Шенбрун, Лихтенштајн, Шварценберг као и Белведере, раскошна палата саграђена за аустријског принца Еугена Савојског.

Са процватом града и градског живота, Беч је убрзо постао и један од најважнијих културних центара Европе, највише на пољу класичне музике чији су најзначајнији представници Јозеф Хајдн, Волфганг Амадеус Моцарт, Лудвиг ван Бетовен и Франц Шуберт.

Од 1804. године Беч је главни град новоуспостављеног Аустријског царства (1804—1864), да би у њему 1806. године било проглашено укидање Светог рисмог цартсва. Након пада Наполеона, у Бечу је 1814/1815. одржан чувени Бечки конгрес којим је успостављена нова политичка мапа Европе.

Култура

Умјетност и култура имају дугу традицију у Бечу. Посебну вриједност и међунарни значај има културно стваралаштво на пољу музике чији су утемељитељи били свјетски познати композитори и музичари. У свјетским размјерама познати су Бечки валцер, Хор бечких дjечака, традиционалне музичке манифестације као што је Новогодшњи концерт бечке филхармоније, бечки балови, као и многобројна културна здања попут Опере и многобројних градских позоришта, галерија и музеја. Беч је познат и на пољу литерарног стваралаштва, алтернативних форми културног изражавања, боемству, традиционалној кухињи и многобројним кафеима.

Важни правци, тј. културни кругови и институције у граду били су Бечка школа музике (прва), Друга бечка школа музике, Бечки круг филозофа, Бечка литерарна група, Бечка школа фантастичног реализма у сликарству и Аустријска школа економиста.

Беч важи за свјетски главни град музике јер су у њему радили и вијековима стварали композитори који су дали пресудан печат свјетској музичкој сцени, прије свега на пољу класичне музике. Најпознатији представници из групе бечких класичара (1780—1827) су Јозеф Хајдн, Волфганг Амадеус Моцарт, Лудвиг ван Бетовен, Франц Шуберт, Франц Лист, Јоханес Брамс, Јохан Штраус (млађи), Јохан Штраус (старији), Густав Малер као и чланови Друге бечке школе почетком XX вијека Арнолд Шенберг, Антон Веберн, Албан Берг и Ернст Кренек.

Оркестар Бечке филхармоније, коме прилазе и чланови ансамбла Државне опере, проглашен је 2006. године најбољим европским оркестарским саставом по мишљењу међународних музичких стручњака. Од 2001. године културно-историјско језгро Беча је на листи центара културне баштине од посебног значаја и под заштитом Унеска.

Музеји

Историјски најзначајнији музејски експонати данас се чувају у здању Хофбурга. Међу најзначајнијима су ризница Хабсбуршке династије, дио читаве колекције сабраних експоната од прворазредног значаја међу којима се истиче круна Светог римског царства и царска круна Аустријског царства. Овђе се налази и Сиси-музеј, посвећен аустријској царици Елизабети и Национална библиотека Аустрије.

Чувена Албертина припада такође дворском комплексу Хофбурга. Овај музеј обухвата импозантну збирку графика са око 65 хиљада цртежа и више од милион графика што је чини највећом на свијету. У новом дијелу комплекса Хофбурга налази се Ефески музеј који предстваља део Музеја историје умјетности, колекција старих музичких инструмената као и збирка дворских ловачких трофеја.

Бечки Кварт музеја представља један од највећих културних, музејских комплекса на свијету. Он обухвата Музеј модерне умјетности (МУМОК), Леополдов музеј у коме се налази импозантна збирка ђела Егона Шилеа поред колекција ђела из доба Бечког сецесионизма, модерне и аустријског експресионизма (Густав Климт, Оскар Кокошка и други), Галерија умјетности, Архитектонски музеј, Кварт плеса и игара, Атеље 21 и Ђечји музеј Зоом

Плитвичка језера су национални парк у Хрватској, у области Лика, између планинских масива Мале Капеле и Личке Пљешивице. Ријека Корана је формирала 20 језера између којих има много предивних водопада и слапова. Регион је проглашен националним парком 1949. године. То је највећи, најстарији и најпосећенији хрватски национални парк.

Плитвичка језера су јединствени феномен хидрографије. Вода у језерима углавном долази из Црне ријеке, Бијеле ријеке и потока Љесковац који се уливају у Прошћанско језеро.

Карактеристичне боје језера, од смарагдне зелене до тиркизне, чине љепоту и атрактивност језера потпуним.

Пространи шумски комплекси, изнимне природне лепоте језера и слапова, богатство флоре и фауне, планински ваздух, контрасти јесењих боја, шумске стазе и дрвени мостићи и још много тога дио су непоновљиве цјелине коју је и УНЕСЦО прогласио свјетском природном баштином, 1979. године, међу првима у свијету.

Укупна површина је 29.685 хектара, од чега језера чине 200 ха, шуме 13.320 ха, а остало су травњаци и остале површине. Просјечна надморска висина је 600 м. Најнижа тачка је 367 м на Коранском мосту, а највиша 1279 м на Селишком врху.

Доминик Вукасовић парох из Оточца први пут спомиње назив "Плитвице" у писаном документу из 1777. године. Име потиче од ријечи "пличина" или "плитвак". Вековима, вода је таложила кречњак и настајали су плитки базени (пличине или плитвице).

Национални парк састоји се од 16 језера, која се степенасто преливају и силазе једно у друго. Језера се дијеле на Горња и Доња језера. Горња језера су: Прошћанско језеро, Цигиновац, Округљак, Батиновац, Велико језеро, Мало језеро, Вир, Галовац, Милино језеро, Градинско језеро, Велики Бургет и Козјак, док су Доња: Милановац, Гавановац, Калуђеровац и Новаковића Брод.

Највеће језеро је Козјак с 81,5 хектара површине, уједно и најдубље с 47 м. Прошћанско језеро је друго по величини и протеже се 2,5 км од југа према северу.

Већ 1883. године, појас шума који окружује језера и изворе проглашен је одвојеном зоном, гдје је била забрањена сјеча дрвећа. Око 2/3 Парка покривено је шумом. Оне су дио Националне еколошке мреже и европског пројекта заштите природне баштине НАТУРА 2000.

Шуме и вода узајамно су повезани и једно без другага не могу опстати. Шума задржава, чува и прочишћава велике количине воде. У подручју Парка налази се велика површина шума, укључујући и прашуме, које представљају врхунско станиште за животињски свет. Шуме Плитвичких језера станиште су три велика европска месоједа: Смеђег медведа, вука и риса. Многобројне врсте дјетлића и шумских сова свједоче о високом квалитету и природности станишта. У Парку је регистрирано чак 1267 различитих биљних врста од чега чак 50 врста орхидеја.