Бар је један од највећих градова на црногорском приморју, смештен у југоисточном делу Црне Горе и представља граничну општину која је Јадранским морем повезана са Италијом. Његова лука, позиционирана на самом улазу у Јадран има највећи значај за привреду земље и захваљујући интегрисаности са друмском саобраћајном мрежом и жељезничком пругом Београд-Бар чини најзначајнију карику интермодалног транспорта у Црној Гори. Простире се на површини од 505 км2, од чега дужина морске обале износи 46км, а дужином од 65 км излази на обалу Скадарског језера. Највиша тачка општине је планина Румија а састоји се од популарних туристичких насеља Сутомора, Чања, Вирпазара, Добрих Вода, и Утјехе.

КРАТАК ИСТОРИЈАТ

Бар је древни град чије је подручје било настањено још у праисторији, о чему сведоче проналасци неолитског материјала у насељу Челуга, неолитска секира и Веља Могила у Шушњу, тумулуси у селу Равањ као и споменик Стара маслина на Мировици. Постоји више верзија његовог назива на различитим језицима од којих су најпознатије три – Бар (словенски), Антибареос (грчки) и Антибарум (римски). Током дуге историје, Бар је био значајно пребивалиште многим владарима који су се често смењивали. Hајвећи процват доживио је за време краља Бодина, као црквени центар тадашње државе Дукље, за време династије Немањића, када је имао сопствени статут, грб и новац и за време Балше III Балшића који га је сматрао својом престоницом. У Бару је настао најстарији литерарно – историјски спис у култури Јужних Словена – „Љетопис попа Дукљанина“, познат и под називом „Барски родослов“ чији је аутор анонимни свештеник барске надбискупије.  За овај град се везују многе легенде као што су легенда о Владимиру и Косари,  црмничком гранату боје црног вина, о вилама итд. Заштитник града Бара је Свети Ђорђе.

СТАНОВНИШТВО

Подручје барске општине насељава око 40 000 становника, са приближно двадесет пет националних заједница што га карактерише као општину са мултинационалном и мултиконфесионалном структуром становништва, чији житељи вековима негују толеранцију у међуљудским односима.  Реч је о изузетно култивисаном и урбанизованом приморско – језерском подручју чије се разлике у микролокалитетима испољавају кроз различита фолклорна обилежја.

КЛИМА

Бар спада међу најсунчанија места Јужне Европе са средишњом температуром од око 15,5°Ц. Климу овог подручја одређује близина Јадранског мора и Скадарског језера са једне, и планинског масива Румије са друге стране. Карактеришу је дуга и топла лета са средишњом температуром од око 23°Ц, и благе и кишовите зиме од око 10°Ц. Захваљујући оваквим климатским условима, купалишна сезона траје око шест месеци, од средине маја до средине октобра, када температура воде достиже и до 26°Ц.

ТУРИСТИЧКА ПОНУДА БАРА

ПЛАЖЕ

На подручју барске општине налази се двадесет плажа које се простиру на укупној дужини од 9км.

Најпосећеније плаже којима се може прићи са копна су: „Бисерна обала“ (Чањ); „Маљевик“ (између Чања и Сутомора); Сутоморска плажа и „Инеџ“ (Сутоморе); „Црвена плажа“ (између Бара и Сутомора); „Тополица“ и „Жукотрлица“ (Бар);

Плаже којима се може прићи искључиво с морске стране: „Краљичина плажа“ (у непосредној близини Чања); „Црвена стијена“ (брдо Волујица); „Велики пијесак“ и „Утјеха“ (између Бара и Улциња);

Најатрактивније плаже на обали Скадарског језера су Мурићи и Пјешачац.

ЗАНИМЉИВИ ЛОКАЛИТЕТИ

СТАРИ БАР

Смештен на 4 километра удаљености од Бара, представља највеће градско подручје са остацима срдењовековних цивилизација у Црној Гори. Унутар његових бедема налазе се рушевине од око 240 зграда и објеката попут Сат – куле, аквадукта, амама и барутане изграђених још у турско доба. Такође, верски објекти из средњег века - црква Свете Теодоре, црква Светог Николе, црква Светог Венеранде и црква Свете Катарине. Осим што због своје јединствене позиције посетиоцима омогућава да на посебан начин доживе барску панораму, посебну атракцију представла и пијаца на којој продавци у традиционалним костимима продају домаће производе и разне рукотворине.  Овде је почетком XX виека постојала уљара у којој се на дневном нивоу прерађивало и до двадесет тона маслина за извоз широм Европе и ка другим континентима.

СТАРА МАСЛИНА НА МИРОВИЦИ

Симбол Бара, Стара маслина на Мировици, стара преко двие хиљаде година, спада међу три најстарија дрвета на свету. Представља споменик природе законом заштићен од 1963. године.

МИНАРИ АЛИ – АГЕ ХАСАЋИЈЕ

Представља један од најзначајнијих споменика оријенталне архитектуре на црногорском подручју подигнут почетком XIX века.

ХАЈ - НЕХАЈ

Средњевековно утврђење подигнуто од стране Млечана у XV веку у оквиру којег се налази двоолтарска црква старија од утвђења, црква Светог Димитрија из XIII века.

СЕЛО ГОДИЊЕ

Смештено на подручју чувеном по традицији гајења винове лозе, Црмници, ово село представља један од најочуванијих сеоских предела које има велики историјски значај.  

СКАДАРСКО ЈЕЗЕРО

Највеће језеро на Балканском полуострву смештено на југоистоку Црне Горе. Граничи се са Албанијом. Састоји се од великог броја острва, који носе карактеристичан назив „горице“ и представља јединствен еко-систем у којем живи преко четрдесет врста риба и двеста седамдесет врста птица, међу којима се налазе угрожене врсте попут пеликана, орла, чапље, гњурца и шљука. У њему расте јестива биљка касароња, карактеристична само за подручје овог језера.

Истанбул (тур.İстанбул) (Константинопољ и Цариград) је град у Турској, у вилајету Истанбул. Град је смештен на Босфорском мореузу и некадашња је престоница три велика царства: Римског (330—395), Византијског (395—1453) и Османског (1453—1923). Након оснивања савремене Турске Републике, престоница се сели у Анкару (Ангора), а град од 1930. добија своје званично име Истанбул. Истанбул је највећи град у Турској и њено је културно и привредно седиште, а уједно и једини град на свету који се простире на два континента. Према подацима из 2011. Истанбул има 11,25 милиона становника чиме је то други град у Европи, после Москве. У Истанбулу зиви око 20% становништва Турске а само 28% становника града су староседеоци. Број странаца у Истанбулу је релативно мали, око 43 хиљаде (2007.).

Најстарије име, Византион, Истанбулу су доделили грчки колонисти из Мегаре. Положај Византиона мотивисао је Константина Великог на утемељење Новог Рима, тј. Константинопоља. По легенди, пророчански сан показао му је положај града и 330. год оснива град под именом Нови Рим. Када је Константин Велики град учинио источном престоницом царства, град се називао Други Рим а од 5. века користи се и назив Нови Рим. Назив Истанбул се први пут помиње у 10. веку у јерменским и арапским па онда турским изворима. Име долази од грчког израза „εἰς τὴν Πόλιν“ или „στην Πόλη“, што значи „у граду“. У источним и јужно словенским језицима се користио и још се користи назив Цариград. Овај назив је спој словенских речи „цар“ и „град“, што долази од грчког израза Βασιλέως Πόλις (лат: Басилеус Полис), што значи „град цара“ (или краља). 

Неолитски предмети, који су откривени почетком 21.века, наговештавају да је полуострво на ком се налази Истанбул било насељено чак од 7.века п.н.е. То рано насеље, трајало је скоро хиљаду година.

Најраније познато насеље по имену Семистра на месту Истанбула су подигла трачка племена око 1000. године п.н.е. Уз трачку луку Лигос, ова два насеља су била једина два насеља са европске стране Истанбула, док су је градић Халкидон са азијске стране основан око 680. године п.н.е.

Константинопољ је постао и остао престоница Источног римског царства или Византијског царства, све до његовог пада 1453. године.

Повољан положај града између Европе и Азије био је веома важан за развој трговине и културе. Цариград је, као главни град Византије, био највећи град у Европи. Никада у својој историји цар и поданици Источног римског царства нису себе називали Византијци, нити су икада своју државу називали Византија. Они су били Ромеји током целе своје историје.

Захваљујући доброј позицији на раскршћу главних копнених и морских путева, као и чињеници да је био престоница најзначајније државе у то доба, Цариград се врло брзо развија и ускоро постаје највећи и најбогатији град ондашњег света.

Падом Рима и Западног римског царства, град је постао једини главни град онога што данас историчари зову Византија или Византијско царство. Ово царство је имало грчку културу те је постало центар православља, након одвајања од римске Цркве. У овом се царству налазило мноштво цркви, укључујући Аја Софију (Свету Софију), највећу светску цркву. Град је још увек седиште цариградског патријарха, духовног вође превославне Цркве.

Османско царство – Након блокаде и опсаде дуге 53 дана, 29.маја 1453. године, султан Мехмед ИИ Освајач ушао је у Цариград кроз велику рупу у Теодосијевим зидовима коју је направио његов топ. Цариград је 1453. године постао трећа престоница османског царства. У одбрани града погинуо је и последњи византијски цар Константин Драгаш.

Цариград као престоница турске империје, доживљава велику промену из Византијског у Отомански град.

За време владавине Сулејмана држава доживљава велики уметнички и архитектонски развој.

Данас је Истанбул седиште истоимене области, док је део града, познат као Фанар, седиште Цариградске патријаршије.

Турска кухиња спада у категорију једне од најбољих кухиња у целом свету јер се њени рецепти филтрирају у све кухиње широм Европе, Азије, Блиског Истока и Африке.

Клима Истанбула је умерено-континентална.

Шта посетити у Истанбулу:

Истанбул је град у коме се сусрећу многе цивилизације и чији трагови су видљиви широм града од којих наводимо најзачајније:

1) Топкапи двор – палата је накадашња резиденција Отоманског царства претворена у музеј и предивну изложбу исламске уметности са раскошним баштама оивиченим детаљно ручно осликаним плочицама. У ризници се налази други највећи дијамант на свету.

2) Црква св. Софије (Аја Софија) - Аја Софија налази се преко пута Топкапи палате и ово је првобитно преобрађена црква у џамију, да би касније џамија била претворена у музеј који чува многобројне старе мозаике.

3) Султан Ахметова или Плава џамија - Једна од 3 највеће џамије у Турској и једина поред оне у Меки са 6 минарета, импозантна и споља и изнутра. Једно од архитектонских/историјских светских чуда. Џамија је добила име „плава“ јер је унутрашњост облепљена десетинама хиљада тзв. изник плочицама, које се одликују кобалтно-плавом бојом. 

4) Сулејманова џамија - Високо на брду Старог града уздиже се Сулејманова џамија, једно од најпрепознатљивијих места у Истанбулу. Саградио ју је Сулејман Величанствени. Грађена је у периоду 1549-1575 године. Окружена је баштом у којој се налази гробље и где почива султан Сулејман и његова жена Хасеки Хурем султанија, на западу позната и као Рокселана.

5) Хиподром - арена украшена приказима трка кочија била је центар Византијског царства. Могуће је видети остатке три велика споменика: Теодосијев обелиск, бронзане Серпентинске стубове и Константинове стубове. Зид у облику квадрата који их окружује заправо је музеј под ведрим небом.

6) Цистерна Базилика - Римски подземни резервоар за воду налази се преко пута Аја Софије. Овај огромни подземни хол, налик на палату, подупрт са 336 стубова распоређених у 12 редова, некада је служио као бунар из ког се водом снабдевао центар града још од доба Византије. Изградњу је започео Константин Велики, а завршио ју је цар Јустинијан у шестом веку. Стубови су изрезбарени а најпознатији су тзв. Медузини стубови у северозападном делу, у које је уклесана глава Медузе.

7) Галата кула и галата мост – са куле се мозе видети цео Истанбул. Направили су га Ђеновљани 1348. године јер су на том месту имали своју колонију која се звала Галата.

8) Долмабахче палата - саградио ју је султан Абдулмеџид И 1854. године како би у њу изместио резиденцију из палате Топкапи. Вртови су пуни фонтана и цветних бокора, док је унутрашњост чиста сјај и раскош турског ренесансног стила. Ентеријер је мешавина рококоа, барока, неокласичног и отоманског стила, са гигантским кристалним лустерима, позлаћеним предметима, намештајем у француском стилу и предивним фрескама на плафонима. У палати је своје задње дане живота провео Мустафа Кемал Ататурк, творац Турске Републике.

9) Бејлербеји палата (Беyлербеyи Палаце) - налази се на азијској страни Босфора, нешто северније од Долмабахче палате, тачно испод првог моста који је повезао Азију и Европу. Мала је, али је диван пример османске архитектуре.

10) Музеј мозаика - Надомак палате Топкапи налази се музеј мозаика у којем је изложено много експоната не само из Турске, већ и са Блиског истока, који нас води кроз дугачку и богату историју овог региона. Састоји се из три дела: Музеј древног оријента, главни Археолошки музеј и Поплочани павиљон Мехмеда Освајача, у ком се налази огромна колекција керамичких експоната.

11) Принчевска острва – су архипелаг од девет острва која се налазе на крајњем североистоку Мраморног мора, недалеко од Истанбула. Била су позната туристичка дестинација још у византијско доба, када су често коришћена за слање у егзил претендената на царски престо, по чему су и добила име. Удаљени су од Истанбула од 19 км до 28 км и са којим су повезана сталним бродским линијама које функционишу у оквиру градског превоза. На острвима је забрањена употроба моторних возила, а основни вид превоза су коњске запреге. На острвима се налази неколико православних манастира, академија турске ратне морнарице и затворена грчка православна школа.

12) Египатски базар на Мисирли чаршији – тзв. Пијаца зачина и слаткиша. Већина новца којим је финансирана градња ове пијаце дошла је од пореза који је отоманска влада наплаћивала на египатске производе и зато „Мисир чаршија“ на турском заправо значи „египатска пијаца“.

13) Капали чаршија - велика наткривена пијаца је заправо први тржни центар на свету; заузима читаву градску четврт, окружена је дебелим зидовима и налази се између Нуруосманлијске и Бајазитове џамије.

14) Трг Таксим и улица Истиклал - трг Таксим је језгро модерног европског дела града. На југозападном делу трга налази се Споменик Независности, где почиње пространа авенија Истиклал која пресеца целу Беyоглу четврт и води до средњовековне ђеновешке четврти. Истиклар је три километра дуга пешачка зона, препуна престижних бутика, ресторана, биоскопа, уметничких галерија, кафића и клубова са уживо музиком. Авенија је окружена грађевинама јединствене отоманске архитектуре 19 века: европски конзулати, католичке и православне цркве, синагоге, била је и место окупљања отоманских и европских умерника и интелектуалаца. Улица је 1923.године при проглашењу Републике добила своје данашње име које значи „независност“.