Бијело Поље се налази у долини коју пресеца планинска река Лим. Некада је то заиста било поље, с пролећа прекривено цветовима беле раде, цвета који је и пољу и тамошњем насељу одредио име – Бијело Поље. То је и значење турске речи  Аково за варош, некада познату станицу Дубровачких каравана, која се звала Никољ–пазар.
Од свих градова на северу Црне Горе, Бијело Поље има најповољнији географски положај. Налази се на раскрсници важних путева: на прузи Београд–Бар, на магистрали која од Београда води према мору, добре су везе Бијелог Поља и према Пљевљима и Жабљаку, уз кањон Таре, према Беранама, Плаву и Рожајама и даље Ибарском магистралом према Србији.
Судећи по археолошким налазима на самом подручју града, могуће је говорити о постојању једне римске насеобине на обали Лима, у непосредној близини данашњег центра Бијелог Поља. У насељу Прушка пронађен је бакарни римски новчић цара Пробуса из друге  половине 2. века. На локалитету латинског гробља постојале су надгробне плоче из времена 2. до 3. века н. е. Негде пред Други светски рат, откривен је на овом локалитету жртвеник са натписом од чврстог белог камена, подигнут римском божанству Херкулу. Овај жртвеник се данас чува у цркви Светог Николе у Никољцу. Вероватно је на подручју Бијелог Поља у доба Римљана постојао град (Муниципијум) са одређеном самоуправом.
У општини Бијело Поље,због расељавања, данас  живи  15883 становника, по попису из 2003 године.

Истанбул (тур.İстанбул) (Константинопољ и Цариград) је град у Турској, у вилајету Истанбул. Град је смештен на Босфорском мореузу и некадашња је престоница три велика царства: Римског (330—395), Византијског (395—1453) и Османског (1453—1923). Након оснивања савремене Турске Републике, престоница се сели у Анкару (Ангора), а град од 1930. добија своје званично име Истанбул. Истанбул је највећи град у Турској и њено је културно и привредно седиште, а уједно и једини град на свету који се простире на два континента. Према подацима из 2011. Истанбул има 11,25 милиона становника чиме је то други град у Европи, после Москве. У Истанбулу зиви око 20% становништва Турске а само 28% становника града су староседеоци. Број странаца у Истанбулу је релативно мали, око 43 хиљаде (2007.).

Најстарије име, Византион, Истанбулу су доделили грчки колонисти из Мегаре. Положај Византиона мотивисао је Константина Великог на утемељење Новог Рима, тј. Константинопоља. По легенди, пророчански сан показао му је положај града и 330. год оснива град под именом Нови Рим. Када је Константин Велики град учинио источном престоницом царства, град се називао Други Рим а од 5. века користи се и назив Нови Рим. Назив Истанбул се први пут помиње у 10. веку у јерменским и арапским па онда турским изворима. Име долази од грчког израза „εἰς τὴν Πόλιν“ или „στην Πόλη“, што значи „у граду“. У источним и јужно словенским језицима се користио и још се користи назив Цариград. Овај назив је спој словенских речи „цар“ и „град“, што долази од грчког израза Βασιλέως Πόλις (лат: Басилеус Полис), што значи „град цара“ (или краља). 

Неолитски предмети, који су откривени почетком 21.века, наговештавају да је полуострво на ком се налази Истанбул било насељено чак од 7.века п.н.е. То рано насеље, трајало је скоро хиљаду година.

Најраније познато насеље по имену Семистра на месту Истанбула су подигла трачка племена око 1000. године п.н.е. Уз трачку луку Лигос, ова два насеља су била једина два насеља са европске стране Истанбула, док су је градић Халкидон са азијске стране основан око 680. године п.н.е.

Константинопољ је постао и остао престоница Источног римског царства или Византијског царства, све до његовог пада 1453. године.

Повољан положај града између Европе и Азије био је веома важан за развој трговине и културе. Цариград је, као главни град Византије, био највећи град у Европи. Никада у својој историји цар и поданици Источног римског царства нису себе називали Византијци, нити су икада своју државу називали Византија. Они су били Ромеји током целе своје историје.

Захваљујући доброј позицији на раскршћу главних копнених и морских путева, као и чињеници да је био престоница најзначајније државе у то доба, Цариград се врло брзо развија и ускоро постаје највећи и најбогатији град ондашњег света.

Падом Рима и Западног римског царства, град је постао једини главни град онога што данас историчари зову Византија или Византијско царство. Ово царство је имало грчку културу те је постало центар православља, након одвајања од римске Цркве. У овом се царству налазило мноштво цркви, укључујући Аја Софију (Свету Софију), највећу светску цркву. Град је још увек седиште цариградског патријарха, духовног вође превославне Цркве.

Османско царство – Након блокаде и опсаде дуге 53 дана, 29.маја 1453. године, султан Мехмед ИИ Освајач ушао је у Цариград кроз велику рупу у Теодосијевим зидовима коју је направио његов топ. Цариград је 1453. године постао трећа престоница османског царства. У одбрани града погинуо је и последњи византијски цар Константин Драгаш.

Цариград као престоница турске империје, доживљава велику промену из Византијског у Отомански град.

За време владавине Сулејмана држава доживљава велики уметнички и архитектонски развој.

Данас је Истанбул седиште истоимене области, док је део града, познат као Фанар, седиште Цариградске патријаршије.

Турска кухиња спада у категорију једне од најбољих кухиња у целом свету јер се њени рецепти филтрирају у све кухиње широм Европе, Азије, Блиског Истока и Африке.

Клима Истанбула је умерено-континентална.

Шта посетити у Истанбулу:

Истанбул је град у коме се сусрећу многе цивилизације и чији трагови су видљиви широм града од којих наводимо најзачајније:

1) Топкапи двор – палата је накадашња резиденција Отоманског царства претворена у музеј и предивну изложбу исламске уметности са раскошним баштама оивиченим детаљно ручно осликаним плочицама. У ризници се налази други највећи дијамант на свету.

2) Црква св. Софије (Аја Софија) - Аја Софија налази се преко пута Топкапи палате и ово је првобитно преобрађена црква у џамију, да би касније џамија била претворена у музеј који чува многобројне старе мозаике.

3) Султан Ахметова или Плава џамија - Једна од 3 највеће џамије у Турској и једина поред оне у Меки са 6 минарета, импозантна и споља и изнутра. Једно од архитектонских/историјских светских чуда. Џамија је добила име „плава“ јер је унутрашњост облепљена десетинама хиљада тзв. изник плочицама, које се одликују кобалтно-плавом бојом. 

4) Сулејманова џамија - Високо на брду Старог града уздиже се Сулејманова џамија, једно од најпрепознатљивијих места у Истанбулу. Саградио ју је Сулејман Величанствени. Грађена је у периоду 1549-1575 године. Окружена је баштом у којој се налази гробље и где почива султан Сулејман и његова жена Хасеки Хурем султанија, на западу позната и као Рокселана.

5) Хиподром - арена украшена приказима трка кочија била је центар Византијског царства. Могуће је видети остатке три велика споменика: Теодосијев обелиск, бронзане Серпентинске стубове и Константинове стубове. Зид у облику квадрата који их окружује заправо је музеј под ведрим небом.

6) Цистерна Базилика - Римски подземни резервоар за воду налази се преко пута Аја Софије. Овај огромни подземни хол, налик на палату, подупрт са 336 стубова распоређених у 12 редова, некада је служио као бунар из ког се водом снабдевао центар града још од доба Византије. Изградњу је започео Константин Велики, а завршио ју је цар Јустинијан у шестом веку. Стубови су изрезбарени а најпознатији су тзв. Медузини стубови у северозападном делу, у које је уклесана глава Медузе.

7) Галата кула и галата мост – са куле се мозе видети цео Истанбул. Направили су га Ђеновљани 1348. године јер су на том месту имали своју колонију која се звала Галата.

8) Долмабахче палата - саградио ју је султан Абдулмеџид И 1854. године како би у њу изместио резиденцију из палате Топкапи. Вртови су пуни фонтана и цветних бокора, док је унутрашњост чиста сјај и раскош турског ренесансног стила. Ентеријер је мешавина рококоа, барока, неокласичног и отоманског стила, са гигантским кристалним лустерима, позлаћеним предметима, намештајем у француском стилу и предивним фрескама на плафонима. У палати је своје задње дане живота провео Мустафа Кемал Ататурк, творац Турске Републике.

9) Бејлербеји палата (Беyлербеyи Палаце) - налази се на азијској страни Босфора, нешто северније од Долмабахче палате, тачно испод првог моста који је повезао Азију и Европу. Мала је, али је диван пример османске архитектуре.

10) Музеј мозаика - Надомак палате Топкапи налази се музеј мозаика у којем је изложено много експоната не само из Турске, већ и са Блиског истока, који нас води кроз дугачку и богату историју овог региона. Састоји се из три дела: Музеј древног оријента, главни Археолошки музеј и Поплочани павиљон Мехмеда Освајача, у ком се налази огромна колекција керамичких експоната.

11) Принчевска острва – су архипелаг од девет острва која се налазе на крајњем североистоку Мраморног мора, недалеко од Истанбула. Била су позната туристичка дестинација још у византијско доба, када су често коришћена за слање у егзил претендената на царски престо, по чему су и добила име. Удаљени су од Истанбула од 19 км до 28 км и са којим су повезана сталним бродским линијама које функционишу у оквиру градског превоза. На острвима је забрањена употроба моторних возила, а основни вид превоза су коњске запреге. На острвима се налази неколико православних манастира, академија турске ратне морнарице и затворена грчка православна школа.

12) Египатски базар на Мисирли чаршији – тзв. Пијаца зачина и слаткиша. Већина новца којим је финансирана градња ове пијаце дошла је од пореза који је отоманска влада наплаћивала на египатске производе и зато „Мисир чаршија“ на турском заправо значи „египатска пијаца“.

13) Капали чаршија - велика наткривена пијаца је заправо први тржни центар на свету; заузима читаву градску четврт, окружена је дебелим зидовима и налази се између Нуруосманлијске и Бајазитове џамије.

14) Трг Таксим и улица Истиклал - трг Таксим је језгро модерног европског дела града. На југозападном делу трга налази се Споменик Независности, где почиње пространа авенија Истиклал која пресеца целу Беyоглу четврт и води до средњовековне ђеновешке четврти. Истиклар је три километра дуга пешачка зона, препуна престижних бутика, ресторана, биоскопа, уметничких галерија, кафића и клубова са уживо музиком. Авенија је окружена грађевинама јединствене отоманске архитектуре 19 века: европски конзулати, католичке и православне цркве, синагоге, била је и место окупљања отоманских и европских умерника и интелектуалаца. Улица је 1923.године при проглашењу Републике добила своје данашње име које значи „независност“.