Ред вожње Алексинац до Суботица

Алексинац је град и седиште општине у Нишавском округу. Према попису из 2011. било је 16.685 становника.

Алексинац се налази на 30 километара од Ниша, према северу, на аутопуту према Београду, али је мало познато да је он на раскрсници још 2 магистрална пута, од којих један води из североисточне Србије и Сокобање преко Алексинца у Топлицу; други пут води из Источне Србије преко Алексинца, а даљe према Крушевцу и Западној Србији. Алексинац  је центар општине кроз коју пролази  железничка пруга, аутопут и два републичка пута са обе стране Мораве.

Алексинац је град са чистим архитектонским и урбанистичким решењима. Главна градска улица протеже се у правцу север-југ, а паралелно с њом постоје све саобраћајнице које повезују Алексинац са Сокобањом. Све те три паралелне улице секу се под правим углом са четири улице у правцу исток-запад, чиме је сачуван урбанистички план из 1839. године. Кроз Алексинац протиче планинска река Моравица која извире источно од Сокобање.

У граду постоји Центар за културу и уметност, аматерско позориште, Музичка школа, Завичајни музеј и богато опремљена народна библиотека. Алексинац је увек био гостољубив и отворен град. Са парком Брђанка, на коме се налази споменик руским добровољцима изгинулим у рату 1876. године и Руском црквом у селу Горњи Адровац, подигнутом на месту погибије пуковника Рајевског, руског добровољца, који је и погинуо у борби против Турака 20. августа 1876. године, затим са језером Бован, са два средњовековна манастира, у Липовцу и у селу Прасковчу, Алексинац представља значајну туристичку дестинацију у овом делу Србије.

Суботица (мађ. Сзабадка) је најсевернији град у Републици Србији, други по броју становника у Аутономној Покрајини Војводини. По попису из 2002. године има 99.471 становника. Налази се на 10 км удаљености од границе Србије са Мађарском. Административни је центар Севернобачког округа.
Суботица се први пут помиње 1391. под мађарским именом Забадка. Године 1527. Суботица је била престоница краткотрајне српске државе самопроглашеног цара Јована Ненада. Османлијско царство је владало градом од 1542. до 1686, када је постала посед Хабзбуршке монархије. Од половине 18. века име јој је промењено у Санцта Мариа, по аустријској царици Марији Терезији. Име града је поново промењено 1779. у Мариа Терезиополис, а име Суботица (Сзабадка) јој је враћено 1845. Суботица је 1918. ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Од 2007. Суботица има статус града у Републици Србији.
Град је смештен у Панонској низији који има дугу традицију и богато културно наслеђе. Општина, која обухвата град и 18 приградских насеља, простире се на површини од 1.008 квадратних километара.
Суботица је, захваљући свом географском положају и марљивим житељима, током времена постала најзначајнији административно-управни, индустријски, трговачки, саобраћајни и културни центар у северној Бачкој, а оближње Палићко језеро је чини и туристичко-рекреативним центром ширег подручја.
У близини града је и прукључак који Суботицу повезује са Мађарском на северу и Јужном Европом преко Београда на југу. Такође, Суботица је железнички повезана са целом Европом.
У саобраћајном погледу Суботица се, у правом смислу речи, налази на раскрсници путева и пруга. У непосреној близини Суботице пролази аутопут Е-75, а у самом граду се укрштају магистрални правци према Новом Саду (М-22.1), Сомбору и Келебији (Мађарска) (М-17.1), Хоргошу (М-22.1) и Сенти (М-24)(део до аутопута Е-75 је реализован, а остали део је у плану). Траса пруге Београд - Будимпешта пролази кроз урбано језгро и ту се рачва са пружним правцима према Сомбору, Хоргошу, Црвенки и Баји. Све ове чињенице доприносе сврставању Суботице у један од значајнијих саобраћајних чворова у Републици Србији.
Значајније годишње манифестације у Суботици су:
"Међународни сајам предузетништва",
"Међународни филмски фестивал - Палић",
"Међународни фестивал позоришта за децу Отон Томанић",
"Летње позоришне вечери",
"Дужијанца",
"Бербански дани",
"Уједињене игре".