Алексинац је град и седиште општине у Нишавском округу. Према попису из 2011. било је 16.685 становника.

Алексинац се налази на 30 километара од Ниша, према северу, на аутопуту према Београду, али је мало познато да је он на раскрсници још 2 магистрална пута, од којих један води из североисточне Србије и Сокобање преко Алексинца у Топлицу; други пут води из Источне Србије преко Алексинца, а даљe према Крушевцу и Западној Србији. Алексинац  је центар општине кроз коју пролази  железничка пруга, аутопут и два републичка пута са обе стране Мораве.

Алексинац је град са чистим архитектонским и урбанистичким решењима. Главна градска улица протеже се у правцу север-југ, а паралелно с њом постоје све саобраћајнице које повезују Алексинац са Сокобањом. Све те три паралелне улице секу се под правим углом са четири улице у правцу исток-запад, чиме је сачуван урбанистички план из 1839. године. Кроз Алексинац протиче планинска река Моравица која извире источно од Сокобање.

У граду постоји Центар за културу и уметност, аматерско позориште, Музичка школа, Завичајни музеј и богато опремљена народна библиотека. Алексинац је увек био гостољубив и отворен град. Са парком Брђанка, на коме се налази споменик руским добровољцима изгинулим у рату 1876. године и Руском црквом у селу Горњи Адровац, подигнутом на месту погибије пуковника Рајевског, руског добровољца, који је и погинуо у борби против Турака 20. августа 1876. године, затим са језером Бован, са два средњовековна манастира, у Липовцу и у селу Прасковчу, Алексинац представља значајну туристичку дестинацију у овом делу Србије.

Врњачка Бања је највећа бања у Србији са 9.900 становника,  а цела општина око 30.000.
Врњачка Бања је седиште општине Врњачка Бања. Налази се у централној Србији у Рашком округу. Удаљена је око 200 км од Београда, 25 км од Краљева и 7 км од Трстеника. Смештена је између планине Гоч (1216 м) и Западне Мораве.
У Врњачкој Бањи се налази седам минералних извора. То су: Топла вода, Слатина, Снежник, Језеро, Борјак, Бели извор и Врњачко врело, од којих се за терапије користе четири (Топла вода, Снежник, Језеро и Слатина ) док се две флаширају као стона минерална вода (Вода Врњци са извора Топла вода и Врњачко врело).
Врњачке минералне воде се примењују код лечења:
шећерних болести;
стање после прележене заразне жутице;
хроничног запалења црева и желуца;
болест жучне кесе и жучних путева;
чира у желуцу и дванаестопалачном цреву;
болест бубрежне карлице, мокраћне бешике и мокрачних путева и других болести.
Врњачка Бања има веома дугу традицију лечилишта. На врњачком топлом минералном извору у времену од II до IV века Римљани су изградили лечилиште и опоравилиште АQUAE ОRCINАЕ. О томе сведоче и археолошки налази у ужем језгру римске бање, односно, базена за купање, римског извора топле минералне воде (Фонс Романус) и мноштво кованог новца који остављан у лековитом извору. Овде су на лечење и опоравак махом долазили римски легионари, као и романизована аристократија староседелаца.
Развој модерне Врњачке Бање започео је 1868. године радом Оснивачког друштва, најстарије туристичке организације на Балкану.