Бијељина је град и средиште истоимене општине у сјевероисточном дијелу Републике Српске. Површина општине је 734 км², а укупни број становника износи отприлике 114.663. Град је историјско средиште Семберије и један од најбогатијих градова Босне и Херцеговине. Као плодан равничарски град чини један од центара за производњу и трговину храном. Бијељина је препознатљива по пространом централном тргу, чију љепоту увећава пријатан амбијент Градског парка.

Влада Републике Српске је у мају 2012. године донијела одлуку о промјени статуса општине Бијељина којом је Бијељина добила статус града.1992.године.

На простору општине Бијељина за сада најстарији потврђени трагови живота људи потичу из млађег каменог доба (5000 - 3000 година п.н.е.). Такође су забиљежени остаци из периода неолита, бронзаног и гвозденог доба и античког периода. Истраживани су локалитети Градац и Пољопривредно добро у Батковићу, Главичицама, Кућерине у Дворовима, Село у Којчиновцу, Бродић у Тријешници, а из античког периода истражена је римска вила на локалитету Прекаја у Бродцу, а у Великој Обарској је пронађена оловна плочица култне намјене са представом 'Подунавских коњаника'.

Најпознатији старосрпски и старословенски локалитет код нас је истражен са обје стране Бистрика између села Батковић и Остојићево и састојао се од 4 локалитета у трајању између ВИИ и XИИ века. Посебно је значајно да је на локалитету Челопек истражен већи комплекс радионица металуршког насеља гдје су наши преци у ВИИИ вијеку топили гвожђе и производили гвоздене алатке, о чему јасно свједочи налаз гусано - графитног лонца који се чува у бијељинском Музеју. У ово вријеме насеље на Бистрику, вероватног назива Бистрица, било је без сумње центар жупе која је обухватила цијелу равницу прије него што је настала Бијељина.

Прво спомињање имена Бијељина губи се у далекој прошлости. У “Љетопису попа Дукљанина”спомиње се једна побједа захумског кнеза Беле - Павлимира против Мађара “у равници Белина”'. Данас се у науци сматра да је први сигуран помен насеља Бијељине онај од 3. марта 1446. када је овде опљачкан један дубровачки трговац од стране људи Илочког бана.

Бијељина је као ријетко који град само у последњих 500 година чак 2 пута мијењао комплетно становништво. Први пут је то било са доласком Турака 1520. године, а други пут са доласком Аустријанаца 1716. године. По попису Зворничког санџака 1533. године у опустелом Бијељинском крају спомињу се само 4 села: Четвртковиште, Мирковци (Дашница), Грм (Галац) и Чукојевићи (Модран) са укупно 55 кућа. На следећем попису из 1548. пописано је 17 села са 772 куће, од којих 554 православних и 218 муслиманских. Из овог времена је и најстарија грађевина у Бијељинској општини, а то је духовни центар Срба овог краја - Манастир Тавна, немањићка задужбина.

Пријепоље је градско насеље у Србији које административно припада општини Пријепоље у Златиборском округу. Представља највећи град Полимља. Смештен је на ушћу Милешевке у Лим, у подножију планине Јадовник. У његовој непосредној близини је манастир Милешева и стари град Милешевац.

Град се налази на раскрсници старих караванских путева који и данас постоје.
Крећући се на југ, узводно долином Лима, пут преко Бродарева води ка Бијелом Пољу (55км), Мојковцу, Колашину, Подгорици и Бару.
Крећући се на исток, Милешевком и даље преко Јадовника, стиже се до Сјенице (30км), Новог Пазара, Приштине, Скопља и Солуна.
Крећући се на север, низ Лим, стиже се у Бистрицу (10км) у којој се пут дели на два смера:
према Прибоју (27км) и даље према Босни
према Новој Вароши (30км) и даље преко Златибора ка Ужицу, Пожеги, Ваљеву и Београду.
Крећући се ка западу, уз Сељашницу и потом преко Јабуке, пут води у Пљевља (30км) и Жабљак

.
У Пријепољу је Манастир Милешева,  један од најзначајнијих српских манастира познат као гробно место светог Саве и чувен по својој фресци „Бели Анђео“, која је стране путописце XИX века приморала на толико дивљење, да јој, према речима једног од њих, ни Ђото није раван. 

О лепоти ове фреске сведочи и чињеница да је представљала Европу у првој размени сателитских сигнала са Америком `60 година XX века. Поред тога у манастиру се налази и фреска светог Саве за коју се сматра да је његов најреалнији приказ. 

Манастир је подигао између 1218. и 1219. године српски краљ Владислав, а данас се налази под заштитом УНЕСКО-а.