Ред вожње Skoplje до Tirana

Скопље је главни и највећи град Републике Македоније којег насељава готово четвртина њеног становништва. Овај град је на изузетно значајној географској позицији – у језгру Балканског полуострва на трансалбанском и моравско – вардарском саобраћајном раскршћу. 

Током своје дуге историје претрпио је многобројна разарања, међутим највеће последице на његову архитектуру и културно – историјско наслеђе оставио је земљотрес који се догодио 1963. године. Након дугог низа година, услиједио је пројекат „Скопље 2014“ који има за циљ поновну изградњу његових главних облежја, страдалих током поменутог земљотреса.

На градском тргу налазе се скулптуре, фонтане и споменици који су продукт овог пројекта. Посебно се истиче споменик Александра Македонског на коњу, који је, изливен у бронзи, заједно с фонтаном висок 28 метара. Такође, издвајају се и Музеј македонске борбе, Тријумфални лук, нова зграда Министарства спољних послова, нови Уставни суд, Народно позориште и Археолошки музеј.

Главни и највећи трг у Скопљу, средиште градских дешавања јесте Трг „Македонија“ изграђен у периоду између 1920. и 1940. године, на којем је смјештена зграда Народне банке с мермерном фасадом, монументални официрски дом, Ристићева и палата Мазура.

Као и већина великих градова, Скопље има свој историјски дио чији се дух упркос разним турбулентним временима успио задржати до данашњих дана. Тај дио назива се Бит-Пазар, познатији као „Чаршија“ и простире се од Душановог моста до Бит -пазара као и од тврђаве Кале до реке Сераве. Унутар чаршије налазе се значајни културно – историјски споменици – маузолеј и сат – кула, две цркве и неколико џамија. Током друге половине XX вијека ту су подигнута здања која чине Музеј Македоније и зграду Музеја савремене умјетности.

Незаобилазна туристичка атракција свакако је и задужбина Сули – хан, смјештена у Старој скопској чаршији. Подигао је Иса – бег Исаковић половином XV вијека. Током османске владавине представљао је градски хан за смјештај путника и трговаца док се данас у њему налазе скопски Факултет ликовних умјетности и Музеј Старе скопске чаршије.

Значајне културно – историјске знаменитости града: Тврђава Кале; Даут - Пашин и Цифте хаммам; Камени мост преко Вардара; Црква Светог Димитрија, Саборни храм Светог Климента Охридског; Манастир Светог Пантелејмона у Нерезима; Исак-бегова џамија и торањ; гроб македонског хероја Гоце Делчева;

Поводом 2000 година хришћанства у Македонији је подигнут Миленијумски крст на планини Водно до којег се директно може доћи жичаром. Уздиже се изнад града висином од шездесет и шест метара и могуће га је видјети са удаљености од тридесетак километара.

Традиционална македонска кухиња представља мјешавину турске и словенске кухиње чији су најпознатији специјалитети пилећи паприкаш, пилећи гулаш, пилетина с гљивама и у црном вину , пуњене паприке, бунцека са зељем и говеђа печена ребра. Као посебан деликатес издваја се надалеко чувени македонски ајвар као и бурек, геврек, баницхка и таратур. Македонија је земља чувена по производњи врхунских вина врсте Вранец, класични Цабернет Саувигнон и благи Мерлот, као и по ракији „Жолта“ и скопском пиву. Симбол ноћног провода представљају старе градске кафане у којима се уз севдах и чашу омиљеног напитка у сваком тренутку може осетити гостопримство и предусретљивост њеног становништва.

Аутобска станица Скопље се налази у улици Никола Карев бр.20

Инфо центар:

+389(0)2 2466 313
+389(0)2 2466 011
+389(0)2 2402 385 (факс)
 

Тирана је главни и највећи град Албаније. По званичним процијенама има око 420 хиљада становника. Основана 1614. године, а постала је главни град 1920.
Тирану је 1614. године основао османски генерал Сулејман-паша, који је изградио џамију, пекару и турско купатило и по популарном мишљењу назвао град именом Техран, у част својој војној победи код Техерана у Персији (данас Иран). Међутим, постоје и ранији помени о дворцу у планини Дајти, по имену Тиркан, у шестом веку, у списима једног византијског историчара.
Још један помен овог региона, у венецијанским списима, назива овај регион његовим данашњим именом. Ови списи датирају око 1412. године. Мали град је изабран за привремену престоницу Албаније (као компромис између Јужне и Северне Албаније) од стране привремене владе, јануара 1920. Новембра 1944, комунистичка влада Енвера Хоџе је успостављена у Тирани  након што је 17. новембра ослобођена од њемачке окупације.
Градско становништво, које је процењено на само 12 хиљада 1910. године је порасло на 30 хиљада на попису 1930. године и чак 60 хиљада 1945. упркос годинама стране окупације и рата. Током 1950-их, Тирана је доживела период изразитог индустријског раста, уз пораст броја становника на 137 хиљада 1960. године. Касних 1990-их, Тирана доживљава најбржи прилив становника, јер су се Албанци са севера земље у великом броју селили у престоницу у нади за бољи живот.
По завршетку владавине Енвера Хоџе, последњег диктатора у овом делу Европе, почињу бољи дани за Тирану. Град, који је до тада био затворен и веома изолован, полако почиње да се отвара према другим земљама.
Године 2004, Еди Рама, тадашњи градоначелник Тиране, добија награду за најбољег градоначелника света. Многи се слажу да је томе допринела његова визија Тиране као ведрог града и пројекат мењања градских фасада, за нечији укус можда и дречавим, те неусклађеним бојама, али очигледно одлично прихваћеним од стране страних медија те самих становника главног албанског града.
Узрок овако драстичним променама је било сивило које је владало у Тирани до прије Раминог доласка, јер је град за време Енвера Хоџе био изузетно запуштен, те су све зграде у граду или изгубиле фасаду, или је фасада посивила, а то је утицало на опште расположење у граду. Међутим, проблем који се јавља у задње време је тај да и нове фасаде отпадају са старих зграда због дотрајалости. Зато је градска управа кренула у генерално реновирање града, те израду нових просторних и урбанистичких планова, са намјером да све старе зграде у будућности замени новим, не напуштајући идеју ведрих боја.
Упркос проблемима у Тирани је видан напредак. Започета је и изградња првих правих туристичких атракција попут једне од дужих жичара у Европи, којом се може стићи до другог по висини врха у непосредној близини Тиране. Сама жичара је завршена али још увек недостају квалитетни пратећи садржаји. Додатна атракција је и ротирајући ресторан на врху највише зграде. Нажалост потенцијали и постојеће атракције још нису валоризоване.