Келн (нем. Köln) је град у немачкој савезној држави Северна Рајна-Вестфалија. По површини и броју становника Келн је четврти град у Немачкој, после Берлина, Хамбурга и Минхена. Највећи је град најмногољудније савезне државе Северне Рајне-Вестфалије.

Келн се налази на обали реке Рајне, две стране града спаја седам мостова. Главна атракција града је Келнска катедрала , данас трећа највиша црква на свету и највећа туристичка атракција Немачке. Келн је познат и по Kölsch пиву, као и по карневалу који се сваке године одржава у фебруару.

Град се налази на надморској висини од 37-118 метара. Површина општине износи 405,2 km²

Келн је добио статус града 50. године нове ере као главни град римске провинције Доња Германија. Почетак градње Келнске катедрале је био 1248. а довршена је према оригиналном плану 1880. године.

Након готово комплетног разарања у Другом светском рату, Келн је највећим делом очувао мрежу и називе улица, али је архитектонски готово у потпуности изграђен у стилу доминантном 50-их и 60-их година двадесетог века. Све до 80-их година слику града одређивале су пре свега зграде с фасадама од голог бетона.

Град је био један од домаћина светског првенства у фудбалу 2006. године.

У самом граду је, према процени из 2010. године, живело 1.000.298 становника. Просечна густина становништва износи 2.469 становника/km².

Бијељина је град и средиште истоимене општине у сјевероисточном дијелу Републике Српске. Површина општине је 734 км², а укупни број становника износи отприлике 114.663. Град је историјско средиште Семберије и један од најбогатијих градова Босне и Херцеговине. Као плодан равничарски град чини један од центара за производњу и трговину храном. Бијељина је препознатљива по пространом централном тргу, чију љепоту увећава пријатан амбијент Градског парка.

Влада Републике Српске је у мају 2012. године донијела одлуку о промјени статуса општине Бијељина којом је Бијељина добила статус града.1992.године.

На простору општине Бијељина за сада најстарији потврђени трагови живота људи потичу из млађег каменог доба (5000 - 3000 година п.н.е.). Такође су забиљежени остаци из периода неолита, бронзаног и гвозденог доба и античког периода. Истраживани су локалитети Градац и Пољопривредно добро у Батковићу, Главичицама, Кућерине у Дворовима, Село у Којчиновцу, Бродић у Тријешници, а из античког периода истражена је римска вила на локалитету Прекаја у Бродцу, а у Великој Обарској је пронађена оловна плочица култне намјене са представом 'Подунавских коњаника'.

Најпознатији старосрпски и старословенски локалитет код нас је истражен са обје стране Бистрика између села Батковић и Остојићево и састојао се од 4 локалитета у трајању између ВИИ и XИИ века. Посебно је значајно да је на локалитету Челопек истражен већи комплекс радионица металуршког насеља гдје су наши преци у ВИИИ вијеку топили гвожђе и производили гвоздене алатке, о чему јасно свједочи налаз гусано - графитног лонца који се чува у бијељинском Музеју. У ово вријеме насеље на Бистрику, вероватног назива Бистрица, било је без сумње центар жупе која је обухватила цијелу равницу прије него што је настала Бијељина.

Прво спомињање имена Бијељина губи се у далекој прошлости. У “Љетопису попа Дукљанина”спомиње се једна побједа захумског кнеза Беле - Павлимира против Мађара “у равници Белина”'. Данас се у науци сматра да је први сигуран помен насеља Бијељине онај од 3. марта 1446. када је овде опљачкан један дубровачки трговац од стране људи Илочког бана.

Бијељина је као ријетко који град само у последњих 500 година чак 2 пута мијењао комплетно становништво. Први пут је то било са доласком Турака 1520. године, а други пут са доласком Аустријанаца 1716. године. По попису Зворничког санџака 1533. године у опустелом Бијељинском крају спомињу се само 4 села: Четвртковиште, Мирковци (Дашница), Грм (Галац) и Чукојевићи (Модран) са укупно 55 кућа. На следећем попису из 1548. пописано је 17 села са 772 куће, од којих 554 православних и 218 муслиманских. Из овог времена је и најстарија грађевина у Бијељинској општини, а то је духовни центар Срба овог краја - Манастир Тавна, немањићка задужбина.