Љубљана (немачки: Лаибацх, италијански: Лубиана) је главни и највећи град Словеније.  Градска општина Љубљана једна је од 11 градских општина у земљи.
Град лежи на реци Љубљаници, приближно 10 км од улива у Саву. Историчари се не слажу о извору имена Љубљана. По мишљењу неких извор треба тражити у речи љубљена, други сматрају да је у питању старо божанство Лабурус, трећи тврде да је реч дошла из латинског израза за реку која поплављује, алувиана. Неки пак мисле да потИче од њемачког Лаубацх – млачни поток.
Римска насеобина Емона (Цолониа Емона (Аемона) Иулиа трибу Цлаудиа) настала је године 15. наше ере. Љубљана се први пут помиње под данашњим именом 1144. (као Лаибацх) и 1146. (Луњигана). Године 1220. добила је права града, а 1335. заједно с остатком Крањске дошла у посед Хабсбурговаца. У 1461. постала је седиште бискупије те се у касном средњем веку развила у културно средиште Словенаца. Хабсбуршка владавина била је прекинута само у раздобљу 1809. – 1813. када је Љубљана била главни град француских Илирских провинција. Године 1821. град је био домаћин Љубљанског конгреса.
После распада Аустро-Угарске 1918. Љубљана је заједно с већим делом словенских земаља ушла у састав Краљевине СХС. Новом административном поделом 1929. постала је главни град Дравске бановине, а након Другог светског рата главни град југославенске Социјалистичке Републике Словеније. Улогу главног града је задржала и након осамостаљења Словеније 1991.
У Љубљани се налази приближно 30 хектара паркова. Највећи део те површине заузима парк Тиволи с површином од 17,5 ха, осталу површину дели 28 мањих паркова.
Љубљана има и ботаничку башту, основану 1810. године, која је најстарија словенска институција с непрекидним деловањем.

Бијељина је град и средиште истоимене општине у сјевероисточном дијелу Републике Српске. Површина општине је 734 км², а укупни број становника износи отприлике 114.663. Град је историјско средиште Семберије и један од најбогатијих градова Босне и Херцеговине. Као плодан равничарски град чини један од центара за производњу и трговину храном. Бијељина је препознатљива по пространом централном тргу, чију љепоту увећава пријатан амбијент Градског парка.

Влада Републике Српске је у мају 2012. године донијела одлуку о промјени статуса општине Бијељина којом је Бијељина добила статус града.1992.године.

На простору општине Бијељина за сада најстарији потврђени трагови живота људи потичу из млађег каменог доба (5000 - 3000 година п.н.е.). Такође су забиљежени остаци из периода неолита, бронзаног и гвозденог доба и античког периода. Истраживани су локалитети Градац и Пољопривредно добро у Батковићу, Главичицама, Кућерине у Дворовима, Село у Којчиновцу, Бродић у Тријешници, а из античког периода истражена је римска вила на локалитету Прекаја у Бродцу, а у Великој Обарској је пронађена оловна плочица култне намјене са представом 'Подунавских коњаника'.

Најпознатији старосрпски и старословенски локалитет код нас је истражен са обје стране Бистрика између села Батковић и Остојићево и састојао се од 4 локалитета у трајању између ВИИ и XИИ века. Посебно је значајно да је на локалитету Челопек истражен већи комплекс радионица металуршког насеља гдје су наши преци у ВИИИ вијеку топили гвожђе и производили гвоздене алатке, о чему јасно свједочи налаз гусано - графитног лонца који се чува у бијељинском Музеју. У ово вријеме насеље на Бистрику, вероватног назива Бистрица, било је без сумње центар жупе која је обухватила цијелу равницу прије него што је настала Бијељина.

Прво спомињање имена Бијељина губи се у далекој прошлости. У “Љетопису попа Дукљанина”спомиње се једна побједа захумског кнеза Беле - Павлимира против Мађара “у равници Белина”'. Данас се у науци сматра да је први сигуран помен насеља Бијељине онај од 3. марта 1446. када је овде опљачкан један дубровачки трговац од стране људи Илочког бана.

Бијељина је као ријетко који град само у последњих 500 година чак 2 пута мијењао комплетно становништво. Први пут је то било са доласком Турака 1520. године, а други пут са доласком Аустријанаца 1716. године. По попису Зворничког санџака 1533. године у опустелом Бијељинском крају спомињу се само 4 села: Четвртковиште, Мирковци (Дашница), Грм (Галац) и Чукојевићи (Модран) са укупно 55 кућа. На следећем попису из 1548. пописано је 17 села са 772 куће, од којих 554 православних и 218 муслиманских. Из овог времена је и најстарија грађевина у Бијељинској општини, а то је духовни центар Срба овог краја - Манастир Тавна, немањићка задужбина.