Љубљана (немачки: Лаибацх, италијански: Лубиана) је главни и највећи град Словеније.  Градска општина Љубљана једна је од 11 градских општина у земљи.
Град лежи на реци Љубљаници, приближно 10 км од улива у Саву. Историчари се не слажу о извору имена Љубљана. По мишљењу неких извор треба тражити у речи љубљена, други сматрају да је у питању старо божанство Лабурус, трећи тврде да је реч дошла из латинског израза за реку која поплављује, алувиана. Неки пак мисле да потИче од њемачког Лаубацх – млачни поток.
Римска насеобина Емона (Цолониа Емона (Аемона) Иулиа трибу Цлаудиа) настала је године 15. наше ере. Љубљана се први пут помиње под данашњим именом 1144. (као Лаибацх) и 1146. (Луњигана). Године 1220. добила је права града, а 1335. заједно с остатком Крањске дошла у посед Хабсбурговаца. У 1461. постала је седиште бискупије те се у касном средњем веку развила у културно средиште Словенаца. Хабсбуршка владавина била је прекинута само у раздобљу 1809. – 1813. када је Љубљана била главни град француских Илирских провинција. Године 1821. град је био домаћин Љубљанског конгреса.
После распада Аустро-Угарске 1918. Љубљана је заједно с већим делом словенских земаља ушла у састав Краљевине СХС. Новом административном поделом 1929. постала је главни град Дравске бановине, а након Другог светског рата главни град југославенске Социјалистичке Републике Словеније. Улогу главног града је задржала и након осамостаљења Словеније 1991.
У Љубљани се налази приближно 30 хектара паркова. Највећи део те површине заузима парк Тиволи с површином од 17,5 ха, осталу површину дели 28 мањих паркова.
Љубљана има и ботаничку башту, основану 1810. године, која је најстарија словенска институција с непрекидним деловањем.

Да је Швајцарска земља коју с правом називају домовином млечне чоколаде говори податак да сваки становник поједе више ове чаробне послатице него становник било које друге земље. Њемачки, Италијански, Француски и Ретромански су званични језици. Највише се поносе сатовима, чоколадама, сиревима као и педантношћу својих грађана.

Цирих главни град кантона који броји нешто више од милион становника, има око 400.000 становника. Према истраживању 2006. године проглешен је за место са најбољим квалитетом живота. На обали језера Цирих, где река Лимат истиче из језера, Цирих се од алпског градића претворио у метрополу, центар истоименог кантона, где се чују сви свјетски језици. Од мјесташца у подножју брда Утилберг, где је Јохана Шпри написала једну од налепших дечијих књига,“Хајди“, сада је финансијска престоница Швајцарске и глобално банкарско тржиште. Један од првих градова у Европи који је почео да увози вуну, свилу и лан. Данас је један од најуспешнијих пословних центара Европе.

Цирих има умерено континенталну климу са просечном гогишњом температуром од 9 °Ц. Ветрови са запада посебно утичу на климу и доносе падавине. Најхладнији месец је јануар са просечном температуром од 0,2 °Ц, док је најтоплији јул са просечном температуром од 17 °Ц.

Шта посетити у Цириху

Линденхоф, велики парк, нулта тачка Цириха. Људи овдје неријетко играју шах док загрљени парови седе на клупама или зидићима и уживају у погледу на ријеку Лимат. Овдје је примљено хришћанство, започет покрет реформације.

Црква Фраумунстер, основана у ИX вијеку. Овдје су аристократске жене живеле и све до реформације имале искључиво право да кују новац. Поред елегантног торња ова црква је посебно привлачна по витражи славног умјетника Марка Шагала из 1970. године.

Црква светог Перта је посебна по томе што има највећи бројчаник на свијету, чији пречник износи 8.64 метра.

Гросминстер, романичка црква из XI вијека чији су торњеви препознатљив детаљ града. Према легенди, цркву је градио Карло Велики. До врха торња је 187 степеника, одакле се пружа поглед на циели град.

Музеј играчака где се може видети каквим су се играчкама играла дјеца од 18. до средине 20.вијека.

Музеј уметности у којем се могу видети дјела великих умјетника попут Пицаса, Мунака и Шагала.

Музеј Атал, музеј где су смештене праве кости диносауруса.