Тирана је главни и највећи град Албаније. По званичним процијенама има око 420 хиљада становника. Основана 1614. године, а постала је главни град 1920.
Тирану је 1614. године основао османски генерал Сулејман-паша, који је изградио џамију, пекару и турско купатило и по популарном мишљењу назвао град именом Техран, у част својој војној победи код Техерана у Персији (данас Иран). Међутим, постоје и ранији помени о дворцу у планини Дајти, по имену Тиркан, у шестом веку, у списима једног византијског историчара.
Још један помен овог региона, у венецијанским списима, назива овај регион његовим данашњим именом. Ови списи датирају око 1412. године. Мали град је изабран за привремену престоницу Албаније (као компромис између Јужне и Северне Албаније) од стране привремене владе, јануара 1920. Новембра 1944, комунистичка влада Енвера Хоџе је успостављена у Тирани  након што је 17. новембра ослобођена од њемачке окупације.
Градско становништво, које је процењено на само 12 хиљада 1910. године је порасло на 30 хиљада на попису 1930. године и чак 60 хиљада 1945. упркос годинама стране окупације и рата. Током 1950-их, Тирана је доживела период изразитог индустријског раста, уз пораст броја становника на 137 хиљада 1960. године. Касних 1990-их, Тирана доживљава најбржи прилив становника, јер су се Албанци са севера земље у великом броју селили у престоницу у нади за бољи живот.
По завршетку владавине Енвера Хоџе, последњег диктатора у овом делу Европе, почињу бољи дани за Тирану. Град, који је до тада био затворен и веома изолован, полако почиње да се отвара према другим земљама.
Године 2004, Еди Рама, тадашњи градоначелник Тиране, добија награду за најбољег градоначелника света. Многи се слажу да је томе допринела његова визија Тиране као ведрог града и пројекат мењања градских фасада, за нечији укус можда и дречавим, те неусклађеним бојама, али очигледно одлично прихваћеним од стране страних медија те самих становника главног албанског града.
Узрок овако драстичним променама је било сивило које је владало у Тирани до прије Раминог доласка, јер је град за време Енвера Хоџе био изузетно запуштен, те су све зграде у граду или изгубиле фасаду, или је фасада посивила, а то је утицало на опште расположење у граду. Међутим, проблем који се јавља у задње време је тај да и нове фасаде отпадају са старих зграда због дотрајалости. Зато је градска управа кренула у генерално реновирање града, те израду нових просторних и урбанистичких планова, са намјером да све старе зграде у будућности замени новим, не напуштајући идеју ведрих боја.
Упркос проблемима у Тирани је видан напредак. Започета је и изградња првих правих туристичких атракција попут једне од дужих жичара у Европи, којом се може стићи до другог по висини врха у непосредној близини Тиране. Сама жичара је завршена али још увек недостају квалитетни пратећи садржаји. Додатна атракција је и ротирајући ресторан на врху највише зграде. Нажалост потенцијали и постојеће атракције још нису валоризоване.

Herceg Novi, grad sa specifičnom mikroklimom i više od 200 sunčanih dana godišnje, postaje jedna od najposjećenijih turističkih destinacija Crne Gore.

Smješten na ulazu u jedan od najljepših svjetskih zaliva Boku Kotorsku i podno planine Orjen Herceg Novi turistima nudi bogato spomeničko nasljeđe, manastire i crkve, brojna utvrđenja poput Španjole, Kanli Kule, Sat Kule i nadaleko poznata stepeništa, po kojima je i dobio nadimak „Grad od skalina“.

Prvo ime Herceg Novog je bilo Sveti Stefan, kada je i osnovan 1382. godine u sastavu Kraljevine Bosne za vrijeme vladavine kralja Tvrtka Prvog Kotromaniću. Tvrtkova želja je bila da Kraljevina Bosna dobije sopstvenu luku kako bi bila trgovinski nezavisan od Dubrovnika. Dubrovčani su stoga blokirali grad i primorali Tvrtka da prizna njihov monopol nad trgovinom soli. Poslije Tvrtkove smrti, vojvoda Sandalj Hranić Kosača je zadobio naselje.

Svoje današnje ime, Herceg Novi, dobio je u vrijeme vladavine Sandaljevog sestrića, hercega od Svetoga Save Stefana Vukčića Kosače, kada je doživio i najveći procvat i razvoj. Turci ga osvajaju 1482. godine i vladaju njime dva vijeka, sve do 1687. godine.

Nakon toga na njegovom tlu smjenjuju se razni narodi i civilizacije, ostavljajući duboke tragove na istoriju, kulturu i ukupan razvoj ovoga kraja. Nakon Turaka grad osvajaju Mlečani, koji vladaju sve do propasti Mletačke republike 1797. godine. Od tada dolazi do čestih promjena uprave u Herceg Novom.

Hrceg Novi je poznat po izrazito bogatom kulturnom programu koji u ljetnjim mjesecima obuhvata prije svega tradicionalni filmski i muzički festival. Naravno, manifestacije se značajnim djelom organizuju i ostalih mjeseci, što doprinosi da grad „živi“ tokom čitave godine.