Братислава је главни и највећи град Словачке, има око 450 000 становника,налази се на самој граници са Аустријом и Мађарском. Ово је једини главни град који се граничи са две државе. Беч и Братислава, најближи главни градови у Европи, удаљени само 60 км, некада су били повезани електричним трамвајем.

Уз присуство реда и стандарда западних држава у Братислави можете осетити јужњачки и словенски дух непосредности, отворености, боемског живота. Нема гужви, брзине и тензије коју осећамо у већим градовима. Угодност живота можете примијетити на улици, у градском превозу, у ресторану...

Пре 1919, била је позната као Прешпорок, на словачком. Од 1919. године, након Првог светског рата, град носи назив Братислава. Име је створио Шефарик у првој половини XIX вијека.

Клима у Братислави је умерено континентална. Током лета температура може да порасте и до 30° C, повремено чак и више. Током зиме температуре су око 0° C, али ноћу, оне могу ићи и ниже од 10° C. Уколико падне снег, снежни покривач се неће задржати дуже од пар дана.

На источној обали Дунава налази се стари историјски дeо града, док је на западу нови модерни дeо. Одувек је био један од главних културних центара средње Европе. Такође је био средиште вишевековне историје и раскрсница бројних култура и трговинских путева. Данас је најважније индустриско и културно средиште Словачке.

Шта посетити у Братислави:

Братиславски храд дворац на брду ког често због свог необичног изгледа називају „наопачке окренутим столом“. Дворац је из XV века, користио се као краљевска резиденција а затим као војно станиште. Аустриски војници су 1811. године напали дворац и тада је изгорио до темеља. Обновљен је 50-тих година XX века и дан данас траје реконструкција.

Нови мост, мост преко Дунава где се на самом мосту налази ресторан НЛО на висини 84 метра одакле можете посматрати град.

Михаелов торањ је некадашња осматрачница док се данас у њему налази изложба оружја.

Славин споменик се налази на врху брда са погледом на град и највише је мјесто у Братислави. Подигнут је у знак сјећања на жртве совјетске војске у Другом светском рату.

Катедрала Ст Мартин је једна од најстаријих цркава у Братислави. У овој катедрали вршиле су се крунидбе краљева. На врху катедрале налази се златна круна.

Примацилни трг са Примацијалном палатом, надбискупска палата. На палати се налази бискупски шешир, направљен од жељеза, тежак 150 кг. Ту су настпали Моцарт, Бетовен, Лист. Наполеон је овдје потписао Пресбуршки споразум у тзв. Дворани огледала.

Ст Цларе црква готичка црква која се налази у Клариска улици итренутно се користи као концертна сала.

Роланд Фонтана коју је по наруџби мађаског краља Максимилиана 1527. године, радио каменорезaц Андреас Луттрингер.

Примате палата је тренутно средиште градоначелника Братиславе.

Црква свете Елизабете познатија као Плава црква, украшена керамичким цветним плочицама различитим нијансама плаве боје.

Једна од братиславских атракција су бројни градски кипови, међу којима је Наполеонов војник.

Тирана је главни и највећи град Албаније. По званичним процијенама има око 420 хиљада становника. Основана 1614. године, а постала је главни град 1920.
Тирану је 1614. године основао османски генерал Сулејман-паша, који је изградио џамију, пекару и турско купатило и по популарном мишљењу назвао град именом Техран, у част својој војној победи код Техерана у Персији (данас Иран). Међутим, постоје и ранији помени о дворцу у планини Дајти, по имену Тиркан, у шестом веку, у списима једног византијског историчара.
Још један помен овог региона, у венецијанским списима, назива овај регион његовим данашњим именом. Ови списи датирају око 1412. године. Мали град је изабран за привремену престоницу Албаније (као компромис између Јужне и Северне Албаније) од стране привремене владе, јануара 1920. Новембра 1944, комунистичка влада Енвера Хоџе је успостављена у Тирани  након што је 17. новембра ослобођена од њемачке окупације.
Градско становништво, које је процењено на само 12 хиљада 1910. године је порасло на 30 хиљада на попису 1930. године и чак 60 хиљада 1945. упркос годинама стране окупације и рата. Током 1950-их, Тирана је доживела период изразитог индустријског раста, уз пораст броја становника на 137 хиљада 1960. године. Касних 1990-их, Тирана доживљава најбржи прилив становника, јер су се Албанци са севера земље у великом броју селили у престоницу у нади за бољи живот.
По завршетку владавине Енвера Хоџе, последњег диктатора у овом делу Европе, почињу бољи дани за Тирану. Град, који је до тада био затворен и веома изолован, полако почиње да се отвара према другим земљама.
Године 2004, Еди Рама, тадашњи градоначелник Тиране, добија награду за најбољег градоначелника света. Многи се слажу да је томе допринела његова визија Тиране као ведрог града и пројекат мењања градских фасада, за нечији укус можда и дречавим, те неусклађеним бојама, али очигледно одлично прихваћеним од стране страних медија те самих становника главног албанског града.
Узрок овако драстичним променама је било сивило које је владало у Тирани до прије Раминог доласка, јер је град за време Енвера Хоџе био изузетно запуштен, те су све зграде у граду или изгубиле фасаду, или је фасада посивила, а то је утицало на опште расположење у граду. Међутим, проблем који се јавља у задње време је тај да и нове фасаде отпадају са старих зграда због дотрајалости. Зато је градска управа кренула у генерално реновирање града, те израду нових просторних и урбанистичких планова, са намјером да све старе зграде у будућности замени новим, не напуштајући идеју ведрих боја.
Упркос проблемима у Тирани је видан напредак. Започета је и изградња првих правих туристичких атракција попут једне од дужих жичара у Европи, којом се може стићи до другог по висини врха у непосредној близини Тиране. Сама жичара је завршена али још увек недостају квалитетни пратећи садржаји. Додатна атракција је и ротирајући ресторан на врху највише зграде. Нажалост потенцијали и постојеће атракције још нису валоризоване.